Da li je K.K. žrtva fenomena ambicioznih roditelja?
Tragičan dan kada je Kosta Kecmanović (14) usmrtio osmoro vršnjaka, čuvara i ranio sedmoro je na nama ostavio veliki trag i pokrenuo gomilu pitanja, nateravši nas da se vratimo pre svega na ona osnovna – šta znači biti dete i šta znači biti (dobar) roditelj?!
Kako pričaju ljudi koji poznaju porodicu Kecmanović, Kosta je bio spartanski vaspitavan, a njegovi roditelji su govorili da su “ponosni na svog malog genijalca”, jer pored obaveza u elitnoj školi, on ide i na brojne vannastavne aktivnosti i uspešno ih obavlja. Govori nekoliko jezika, ide u školu glume, muzičku školu, trenira više sportova, postiže najbolje rezultate na takmičenjima, odlikaš je.
Fenomen ambicioznih roditelja
Psiholozi, Vlastimir Stamenković i Leo Ivanišević, su nam rekli nešto više o fenomenu ambicioznih roditelja i o negativnim posledicama vršenja pritiska na dete.
– Fenomen ambicioznih roditelja je veoma čest u našem društvu. Ta vrsta pritiska roditelja na decu, neretko ima štetne posledice po mentalno i emocionalno stanje dece. Preterano visoka očekivanja roditelja od dece, stvaraju stres i pritisak na njih.
Ukoliko deca ne ispune ta očekivanja, iz raznih razloga, to može da dovede do javljanja anksioznosti, depresije ili pojave drugih problema. Ukoliko se deca preopterete aktivnostima, usled manjka vremena za igru i druženja sa vršnjacima, može da usledi i socijalna izolacija, rekao je psiholog Vlastimir Stamenković.
Psiholog Leo Ivanišević je istakao kako je ovo uobičajena pojava za emotivno nezrele roditelje koji decu vide kao produžetke sebe.
– To je uvek problem, jer je zadatak roditelja da neguje detetov autentični razvoj, da ga osposobi za život i pomogne mu da spozna svoje jedinstvene talente i interesovanja.
Decu odgajamo kako bi postali samostalne i nezavisne individue, a ne naši mali klonovi. Deca teže da se identifikuju sa svojim roditeljima tako da je neminovno da će vaše dete po nečemu ličiti na vas. Međutim, deca gledaju vaše postupke, a ne vaše reči. Ona uče od roditelja po modelu onoga što roditelj jeste, ne po modelu onoga što bi roditelj jako voleo da bude, a nije.
Deca moraju da imaju vremena za odmor i igru
– Usled prenatrpanosti aktivnostima, kod dece se javlja i nezainteresovanost za rad. Muzičke škole, škole glume, baleta mogu da budu veoma korisne za decu, ali one moraju da budu u skladu sa dečijim interesovanjima, u suprotnom deca neće da budu motivisana za rad, jer te škole zahtevaju veliko angažovanje deteta.
Veoma je važno da deca imaju dovoljno vremena za igru, da imaju mogućnost da budu deca. Da im se pruži prilika da sami razvijaju svoje talente i interesovanja, da uživaju u svom detinjstvu, ističe psiholog Vlastimir Stamenković.
Sa ovom tvrdnjom se slaže i Leo Ivanišević.
– Nije poenta vanškolskih aktivnosti da stvaraju pritisak. Bolje je da dete ima jednu vanškolsku aktivnost koju stvarno voli i u okviru koje ima lepu zajednicu (jedan sport, jedan jezik, jedan instrument), nego tri ili četiri od kojih pada na nos.
Takođe, vanškolske aktivnosti nisu obavezne i ne treba pritiskati decu da istraju u nečemu samo zarad istrajnosti. Ove aktivnosti su tu kako bi deca mogla da isprobaju svašta i pronađu se u nečemu – stoga potpuno je u redu da dete napusti jednu aktivnost da bi isprobalo drugu.
Ako je dete primorano da žonglira između aktivnosti, da bira između rađenja domaćeg i odlaska na trening, ili ukoliko mu aktivnosti zauzimaju svo slobodno vreme – to je znak da treba smanjiti obim.
Roditelji, upoznajte svoju decu
Psiholog Stamenković ističe da roditelji treba da upoznaju svoje dete i da imaju realna očekivanja od njega.
– Roditelji treba da budu svesni toga da često prenose svoje frustracije na decu, naročito ako nisu zadovoljni životima koje žive. Dete mora da ima vremena za odmor, za igru, za druženje sa vršnjacima. Moramo kao roditelji da budemo svesni kada preterujemo sa vannastavnim aktivnostima. Moramo da budemo uvek spremni da saslušamo svoju decu, da bismo razumeli njihove potrebe.
Kada je reč o zahtevima, tu moramo da budemo konkretni i jasni, ali, takođe, moramo da ih motivišemo i da im pružimo podršku za njihove ambicije. Moramo da budemo svesni posledica koje mogu da nastanu usled preopterećivanja dece.
Treba uključivati i dete u proces donošenja odluka. Treba buditi, na taj način osećaj kontrole i samostalnosti što svakako doprinosi njihovom mentalnom zdravlju. Svojim iskustvom roditelj treba da podrži i usmeri dete na odluke koje će da budu najbolje za njegov razvoj.
Visoka očekivanja moraju da budu praćena bezbednim emotivnim odnosom
Leo Ivanišević ističe da će pojedina deca veoma otvoreno da izraze nezadovoljstvo verbalno: “Ovo me više ne zanima”, “Ne želim da idem na ovo.” Dok će neka druga deca prosto početi da izbegavaju obaveze i da podbacuju u njima.
– Ukoliko je roditelj previše rigidan i insistira na tom prevelikom broju obaveza, dete će prosto početi da laže. Ići će u park sa društvom onda kada bi trebalo da je na treningu ili će naći neki drugi način da izvrda te obaveze.
Kada je reč o očekivanjima, da li ih uopšte treba postavljati, koliki pritisak vrše na decu i na koji način ih treba predstaviti (u smislu ako se očekuje nešto od deteta na koji način mu to reći, a ne izvršiti pritisak) – u redu je da imamo visoka očekivanja od dece, jer naš zadatak jeste da guramo decu u smeru razvoja i da ih podstičemo da ostvaruju potencijale.
Međutim, visoka očekivanja poručuju: “Ja verujem da ti to možeš i želim ti uspeh, jer te volim”, ali, ta visoka očekivanja moraju da budu praćena jednim toplim i bezbednim emotivnim odnosom u kom se dete vrednuje zbog onoga što ono jeste, a ne zbog onoga što radi.
Ukoliko deca strahuju od toga da će biti odbačena ukoliko ne isporuče rezultate, visoka očekivanja imaju kontraefekat, počinju da stvaraju pritisak, a dete stiče uverenje da je dobro samo onda kada ostvaruje uspeh i da ga bez tog uspeha niko ne bi voleo. Drugim rečima, dete stiče uverenje da ono, samo po sebi nije vredno ljubavi ukoliko ne ostvaruje rezultate.