Da li je posle agresivnosti i nasilja zaista moguća reparacija? Koliko uticaja na pojavu agresije ima okolina, internet i porodica?

Da li je posle agresivnosti i nasilja zaista moguća reparacija?

Koji elementi su potencijalni okidači agresije?

Da li se dete rađa sa predispozicijom za nasilje ili se to vremenom stvara?

Koliko uticaja na pojavu agresije ima okolina, internet i porodica?

I tako još mnogo realnih pitanja koje svako od nas bar jednom u životu sebi postavi. Odgovore tražimo svuda, počevši od interneta, baka i deka, stručnjaka, pa čak i od ljudi koji nisu iz struke, a imaju neko svoje logičko razmišljanje koje može i imati nekog smisla.

Stručnjaci o ovoj temi imaju različite stavove, neki su mišljenja da internet nije toliko odgovoran koliko je odgovorna sredina (porodica) u kojoj dete živi, neki su pak bili za to da internet ima mnogo više uticaja od porodice ukoliko dete više vremena provodi na njemu nego u interakciji sa roditeljima, dok su se neki držali po strani verujući da je mnogo više faktora, nego što stručnjaci mogu i da znaju, koji utiču na pojavu agresije kod dece u današnje moderno digitalno doba.

Melani Klajn – poznata dečija psihoanalitičarka, koja je razvila tehniku „terapija igrom“, sarađivala je sa psihijatrom i osnivačem psihoanalize (S) Zigmundom Frojdom. Melani se bavila proučavanjem dece i dečijim ranim razvojem, odnosno proučavanjem temelja razvoja. Saznanja do koji je svojim proučavanjima došla su joj omogućavala praćenje kasnijeg razvoja individue. U knjizi „Ljubav, mrznja i reparacija„ opisuje detaljno razne mehanizme odbrana i koliko ih svako od nas u nekom životnom trenutku ispoljava, jer razlika je u nama samima i način na koji ih doživljavamo i kako reagujemo.

Osnovni cilj života je živeti, i to živeti prijatno. Da bi se to ostvarilo, svako od nas pokušava da ovlada destruktivnim silama u sebi (puštajući ih da se iskale negde, preusmeravajući ih na nešto drugo ili ih mešajući s drugim osećajima), a sve to u cilju pribavljanja najveće moguće sigurnosti i zadovoljstva, što je cilj koji ostvarujemo beskrajno raznolikim, suptilnim i komplikovanim oblicima prilagođavanja. Svaki čovek teži da prevlada opasne i dezintegrišuće sile agresije i mržnje u samom sebi, koje, ako su prejake, mogu dovesti do bolnih lišavanja, pa čak i smrti. – Melani Klajn

Ana Frojd, pored Melani Klajn, takođe je doprinela rađanju nove podvrste dečije psihologije, tj. dečije psihoanalize. U njenoj knjizi „Ja i mehanizmi odbrane“ opisuje preko deset vrsti raznih mehanizma odbrane kojima se deca brane od samih sebe ili od drugih.

Neki od učestalijih mehanizama odbrane koje deca i odrasli koriste su:

Agresija – uglavnom se smatra kao instinkt agresije urođen kod čoveka i većine životinja, te da pretežno potiče iz potrebe za samoodbranom. – Melani Klajn

Projekcija – je naš prvi i osnovni način borbe protiv bola, napada ili bespomoćnosti. Putem ovog mehanizma svi bolni ili neprijatni utisci i osećaji bivaju trenutno izbačeni iz nas, ne priznajemo ih, odbacujemo ih i prebacujemo na nekog drugog. To je onaj svakidašnji primer projekcije „I ti takođe …“ – Melani Klajn

Poricanje – spoljašne realnosti koja je neprijatna predstavlja normalnu pojavu na ranom stupnju razvoja deteta za koji je karakteristična dominacija principa zadovoljstva. Kod male dece ovaj mehanizam odbrane je čest i bezopasan. Poricanje se kod dece vrši u vidu fantazije ili pomoću verbalnih formula. Detetovo „Ja“ opire se da prihvati jedan deo stvarnosti koji ne voli. Ono se najpre okreće od stvarnosti, poriče je, i ono neželjeno zamenjuje zamišljanjem izokrenute stvarnosti. – Ana Frojd

Potiskivanje – je odbijanje ega da se suoči sa unutrašnjim neprijatnim nagonskim impulsima, željama i afektima. Ovaj mehanizam odbrane predstavlja glavni, najradikalniji i najčešće korišćen mehanizam odbrane. On nije samo najdelotvorniji nego i najopasniji mehanizam. Kod dugoročnog potiskivanja može doći do  nestajanja sećanja samog problema, ali njegova energija i dalje ostaje, tako da izmiče kontroli ega. Svrha potiskivanja je prekidanje veze između zabranjenih psihičkih sadržaja i sistema svesnog, kako ovi sadržaji ne bi prodrli u svest i u samo ponašanje deteta (čoveka). Potisnuto nije lako držati u nesvesnom stanju, jer ono vrši neprekidan pritisak u pravcu svesnog. – Ana Frojd

Ana Frojd nas navodi da osvestimo zašto je mehanizam Potiskivanje najopasniji i za dete i za odraslu osobu i koliko je teško potisnute emocije držati nesvesno. Iz navedenog možemo zaključiti da potisnute emocije se mogu godinama nesvesno – svesno potiskivati, ali će se one kad tad projektovati kroz ponašanje, tačnije, eksplodiraće sve ono što je potiskivano i, nažalost, se to završi sa ne baš srećnim krajem. Ono što se potiskuje može eksplodirati unutra i izazvati neke vrste bolesti, ili pak može eksplodirati spolja i ugroziti okolinu.

Sada se postavlja pitanje, šta to toliko utiče na potiskivanja emocija?

Istraživanja putem teorije i prakse nam kazuju da je mnogo faktora odgovorno za pojavu ovakvih mehanizama odbrane, tj. stanja u kojem se dete nalazi, počevši od porodice, okoline, škole, sadržaja sa interneta, idola deteta sa ekrana i drugih manje – više bitnih elemenata.

Mi ne možemo otkloniti sve elemente koji utiču na emocionalno stanje deteta, ali možemo svojim prisustvom i komunikacijom kroz otvorena pitanja (šta, kako i zašto), pomoći detetu da se suoči sam sa svim tim okolnostima koje utiču na pojavu trenutnog stanja. Dete će se tada osećati sigurnije i stabilnije kada zna da ima kome da se obrati i da će ga roditelji razumeti, i tu je već dete na pola puta ka reparaciji.

Ne postoji lek za emocionalnu stabilnost, ona se može samo izlečiti ljubavlju, razumevanjem i podškom.

Piše: Bojana Stanković

Preuzeto sa www.edurazvoj.com