Doktor Rajner Paclaf: Što više mala deca gledaju televizor i ekrane, češći su i teži defekti u njihovom govoru
Doktor nauka Rajner Paclaf napisao je knjigu “Ukočeni pogled” o tome šta se pod dejstvom televizije i ekrana digitalnih uređaja dešava sa ljudskom psihom, naročito sa psihom deteta:
“Što više mala deca gledaju televizor, češći su i teži defekti u njihovom govoru. Ekran televizora i drugih digitalnih uređaja blokira spontane stvaralačke igre i prirodne pokrete. To izaziva deficit u formiranju funkcija velikog mozga, što se odražava i na stvaralačke sposobnosti, fantaziju i intelekt. Naučnici konstatuju da se kod današnje dece sve teže formiraju funkcije za reagovanje na unutrašnja i spoljašnja stanja – toplotu, ravnotežu, pokret, miris, dodir i ukus.
Televizija i ekrani izazivaju potpuno zaustavljanje akomodacije očiju. Ukočenost pogleda prenosi se na čitavo telo. Čak i najnestašnija deca satima nepokretno sede ispred televizora i drugih ekrana. Lekari to zovu zastoj motorike, ali problem tu nije u pasivnosti mišića, nego u pasivnosti volje koja upravlja mišićima. Vrši se svojevrsni atak na čovekovu volju. Sve aktivnosti su snižene, volja oslabljena, a samim tim dolazi do degradacije ličnosti.
Kada se podvrgne testiranju stanje opšteg obrazovanja kod Nemaca, može se izvesti jednostavan zaključak: što duže čovek gleda televizor i druge ekrane digitalnih uređaja, to su oskudnija njegova saznanja”.
Nemačka statistika je tačna: “Danas je na času matematike neuporedivo teže objasniti dokaz teoreme, nego pre deset godina, tako da mnogi učenici ne umeju samostalno da vrše ni najprostije misaone operacije”. Nemačka privredna komora dva puta je sprovela jedan isti test (u kome je učestvovalo 740 dobrovoljaca). Procenat onih koji dobro umeju da računaju za deset godina je spao sa 20,8% na 11,2%. Dvostruko!
Maršal Makluen, najveći svetski autoritet u oblasti uticaja televizije na čoveka i društvo, u raznim godinama je pisao:
“Dete televizije – to je invalid koji nema nikakve privilegije” (1964); “Televizija deluje kao LSD”; “Bilo bi veoma dobro kada u Americi uopšte ne bi bilo televizije” (1967); “Bezopasna doza televizije za decu je negde oko nule”; “Televizor demobiliše mišiće oka. Zbog toga dete televizije ne može da čita. To nije teorija, nego činjenica koju smo otkrili i dokazali” (1977).
Dete kopira odrasle, usvaja govor (naglasak), manire, hod, običaje, način uzimanja hrane, intonaciju, dobre i loše navike. Ako roditelji puše, najverovatnije će i dete postati pušač. I poslovica to potvrđuje: “Iver ne pada daleko od klade”. Ali nekada je “klada” podrazumevala roditelje, oca. Zatim su se kod mladih pojavljivali idoli: cirkuzanti, glumci, poznati naučnici, veliki sportisti – svi koji su bili uvaženi i uspešni.
Pre pojave televizije orijentir za društvo je bio junak – hrabar, svet, mudar i dobar. Orijentisanje prema takvom junaku vuče društvo uvis. Kada kažemo “televizija”, mi imamo u vidu našu savremenu televiziju. Uzmite u ruke današnji program i uporedite: pre pedeset godina on je izgledao drukčije. Sa pojavom interneta, situacija je postala još dramatičnija.
Televizija i internet utiču na ljude – to je dokazano. Starija pokolenja se zgražavaju zbog prljavštine, bestidnosti i surovosti. A mladi sležu ramenima: šta tu ima tako neobično? Stariji su odrasli u drukčijoj atmosferi. Za njih je mnogo toga na današnjoj televiziji i internetu odvratno. A mladi su odrasli sa tom televizijom i onim što im se plasira na društvenim mrežama. Ta hrana (duhovna hrana) je za njih norma. Uticaj televizije i ineterneta je očigledan, i on je tipičan. Svaka surovost i svaki razvrat se uvlače pod kožu i prestaju da nas potresaju, čak nam pružaju i zadovoljstvo. I put onih koji su naučeni na takva zadovoljstva, na takvu hranu – vodi samo nizbrdo, prema još većoj surovosti.
