Evropski gradić postao je prvi koji je deci zabranio mobilne telefone!

Ne samo da su učenici prestali da mole svoje roditelje za pametne telefone, nego su ih neki koji su ih već imali – vratili

Korišćenje pametnog telefona i pregovaranje o tome, vrlo je škakljiva tema u porodicama. Kada detetu dozvoliti da koriti telefon, kako kontrolisati šta radi na njemu i kako ga bez svađe naterati da ga napokon ostavi – sve se to čini kao vrlo teška bitka, piše Daily Mail.

Naime u jednom gradu u Irskoj, otišli su i korak dalje. Gotovo ceo grad – odnosno 95 posto od 22.000 stanovnika Greystonesa i susednog Delganyja, nedaleko Dablina – pristali su svojoj deci, barem do uzrasta od 12 godina, uskratiti telefone što znači da velika većina od tamošnjih 3500 učenika osnovnih škola danas nema pametni telefon.

‘Zovu nas iz Australije, SAD-a, Francuske, Skandinavije‘, kaže Rachel Harper, direktorka Nacionalne škole St Patrick‘s koja je pokrenula inicijativu. ‘S jedne strane to je neverovatno jer smo samo mala škola, ali s druge strane, to mi govori da je ovo globalni problem: nije važno gde živite, roditelji imaju iste brige.

Plusevi i minusi pametnih telefona

A te brige i ne treba posebno naglašavati: pametni telefoni služe za povezivanje i pristup informacijama, ali tu su i emocionalni pritisci i zlostavljanje na društvenim medijima kao i izloženost neproverenom sadržaju za odrasle.

Upotreba mobilnog telefona takođe utiče na koncentraciju: nedavni izveštaj UNESCO-a o globalnom praćenju obrazovanja pokazao je da deci može trebati i do 20 minuta da se ponovo koncentrišu nakon što ih omete poruka na telefonu.

Ipak, većina dece očajnički želi mobilni telefon, a neki desetogodišnjaci imaju pametne telefone već nekoliko godina, pa pritisak na druge raste.

Novinarka Kathryn Knight i njen suprug  su se odlučili za kompromis i izdržati barem do srednje škole. Kupili su mali ‘glupi telefon‘ bez aplikacija s kojeg ih kći Connie može zvati i slati poruke kad počne ići u školu i iz škole sama, ali ne može pristupiti internetu. To im je kupilo malo vremena, iako pretpostavljaju da će entuzijazam za takvim telefonom brzo splasnuti nakon što joj kolega iz razreda pokažu svoje video zapise na TikToku.

U WhatsApp grupi roditelja učenika mesecima se priča o tome je li, kada i kakav telefon potreban. Nitko ne želi svome detetu dati pametni telefon, ali koliko još dugo mogu odlagati neizbežno?

Jedan roditelj, koji ima dva sina, mlađeg, i starijeg sina tinejdžera koji već dve godine ima svoj uređaj, kaže: “Jednom kad ga dobiju, to je to – otišli su i nećete ih dobiti natrag. Izdržite koliko god možete.”

Tu je i aspekt pritiska vršnjaka što direktorka Rachel jako dobro prepoznaje: ‘Roditelji govore da njihova deca dođu kući i žale se da su jedini bez telefona. Pre nego što shvatite, samo troje u razredu nema telefone i onda ti roditelji na kraju popuste jer ne žele da im deca budu čudna. Tada često krive školu. Pa sam pomislila “kako bi bilo da škola bude deo rešenja, a ne problema?”

 Rachel je vlastitim očima videla preobraženje koju je tehnologija izazvala kod dece. Iako nema vlastitu porodicu, dokazi su bili pred njom u učionici.

‘Nikad nismo dopuštali telefone u školi, ali to ne znači da ono što je na njima nekako ne dospe na igralište‘, kaže ona. ‘Počela sam da primećujem da su deca, čak i ona od oko osam godina, bila puno opterećenija svojim telom kada su išla na plivanje. Neke su devojčice imale aplikacije za brojanje kalorija na svojim telefonima. Činilo se kao da im je detinjstvo sve kraće i kraće.”

Druga deca razgovarala bi s njom o influenserima koje žele da imitiraju, dok su neki 11-godišnjaci u njenoj školi kazali da su slali poruke na WhatsApp grupe u 23 sata ili u ponoć.

Tu je i pristup sadržaju za odrasle. “Imamo 17 ukrajinske dece koja su sjajna u školi, ali to takođe znači da se puno priča o ratu u Ukrajini, a ako im damo telefon, jednim klikom, deca ga mogu istraživati i pronaći vrlo uznemirujuće stvari”, kaže ona.

“Problem je u tome što su deca tako pametna i jednostavno znaju kako se koristite telefoni, ali nisu emocionalno spremna snaći se u onome što na njima nađu.”

Sve to, zajedno s anegdotalnim dokazima roditelja koji su joj rekli da njihova deca traže pametne telefone u sve mlađem uzrastu, uverilo je Rachel da mora da dela. Ono što je smislila je dobrovoljni kodeks, a ne zabrana mobilnih telefona: “Onog trenutka kada izgovorite reč “zabrana”, tada dobijete otpor”, kaže ona.

Inicijativa ‘It Takes a Village‘

Šira zajednica već je pokrenula inicijativu pod nazivom ‘It Takes a Village‘ (“Potrebno je selo”, prev.), koju je pokrenulo osam osnovnih škola u zajednici kako bi se pozabavili primetnim povećanjem nivoa anksioznosti među učenicima koji se vraćaju u učionice nakon Covida.

S obzirom na rizike koje donosi posedovanje pametnih telefona, rešavanje njihove upotrebe činilo se prirodnim sledećim korakom.

“U maju sam saznala da je jedna lokalna škola donela dobrovoljni kodeks za pametne telefone i pomislila sam koliko bi to imalo uticaja da se svi istovremeno prijavimo na njega”, priseća se.

“Sastavila sam pismo u kojem objašnjavam roditeljima da je inicijativa ‘It Takes a Village‘ korisna za njihovu decu, a jedno od područja za koje smatramo da bi stvarno pomoglo, bila bi odlaganje pristupa pametnim telefonima. Svi smo se potpisali i ti su potpisi pokazali da je ovo poduhvat zajednice.”

Usledio je odaziv o kojem nije mogla niti sanjati. Ne samo da su učenici u školi St Patrick‘s – i sedam drugih obližnjih osnovnih škola – prestali moliti svoje roditelje za telefone, neki koji su ih već imali, vratili su ih.

‘To sigurno nisam očekivala‘, rekla je Rachel.

Ovo nije samo ohrabrujuće, već i revolucionarno.

Sve porodice koje učestvuju čine to anonimno, tako da nema opasnosti od upiranja prstom u one koji se nisu prijavili.

‘Na kraju, ne možemo kontrolisati svakoga niti to želimo. Možemo ideju promovisati, a onda se ostalo svodi na grupnu odgovornost. Ako se 70 posto učenika prijavilo, a vi ste u onih 30 posto, više ste ohrabreni da idete s onih 70 posto‘, kaže.

‘U svakom slučaju nema osuđivanja. Neki roditelji mi dođu i kažu da su oni jedni od onih groznih roditelja koji su svom detetu kupili pametni telefon, a ja im kažem da se svi trude dati sve od sebe, samo nismo unapred znali koliko će ovi telefoni biti napredni i zarazni za decu.‘

Naravno, ovo sve ne znači da je St Patrick‘s ‘zaostala‘ škola: oni povremeno koriste tablete u nastavi i govore o prednostima tehnologije.

“Mi nismo protivnici tehnologije, ova je deo naših života”, kaže Rachel. “Ovde se radi o tome da osiguramo da su naša deca adekvatno pripremljena i opremljena da se nose s odgovornostima koje dolaze s tehnologijom. Takođe nastojimo da zaštitimo decu u budućnosti u kojoj dobijaju mobilne telefone ne bi bila sve mlađa i mlađa. Neki osmogodišnjaci su ih već imali. Hoće li sledeći biti sedmogodišnjaci, pa šestogodišnjaci?”

“Puno radimo s decom, razgovaramo s njima o korištenju telefona na razuman način. Jednostavno smatramo da je 12 godina puno bolji uzrast za njih da se mogu nositi s pametnim telefonom i svime što dolazi s njim.”

Rachelin hrabar potez privukao je pažnju ne samo novinara već i ministara u vladi.

Bivši ministar spoljnih poslova William Hague istaknuo je ovaj grad kao svetionik nade u borbi protiv mobilnih telefona.

Rachel se takođe sastala s tadašnjim irskim premijerom Leom Varadkarom kako bi razgovarali o mogućnosti širenja ove inicijative na ostatak Irske.

Zbog Racheline inicijative dosada je gotovo nestala: “Sada, umesto da sede na igralištu i pričaju o onome što su videla na TikToku, deca razmenjuju ideje, razgovaraju koristeći svoju maštu. Drugim rečima, radeono što bi deca trebala raditi.‘”