Koliko fenomeni ambicioznih i neambicioznih roditelja utiču na njihovu decu?
Fenomen ambicioznih i neambicioznih roditelja je sve češća pojava u našem društvu. Stručnjaci su definisali pojam fenomena ambicioznih roditelja kao negativan uticaj vršenja pritiska na dete stvarajući štetne posledice na mentalno i emocionalno stanje deteta. Preterano velika očekivanja od dece školskog uzrasta, tj. dece u pubertetu, stvaraju ogroman pritisak na psihičko stanje deteta.
Ambiciozni roditelji (čast izuzecima), imaju nesvesno svesnu potrebu da svojim modelom ambiciozne persone pritiskaju dete da ih oponaša u tome. Neki roditelji ne znaju da je veća motivacija dati detetu slobodan izbor, da samo izabere aktivnosti kojima će se baviti, nego forsirati aktivnosti koje detetu nisu u fokusu interesovanja. Rezultati toga su u većini slučajeva poražavajući, jer dete troši i vreme i energiju na nešto što ga takoreći ne interesuje, a to isto vreme i energiju bi moglo usmeriti na aktivnosti koje ga zanimaju i za koje ima potencijala i interesovanja.
To je slična situacija kao kada odrasla osoba radi posao koji ne želi. Tada ona niti može da napreduje na tom poslu, niti je zadovoljna, i u jednom trenutku, kada psiha više ne može da izdrži, dolazi do sagorevanja ličnosti – burnout.
Ako dete ne ispuni očekivanja roditelja, ono će se osećati manje vredno, anksiozno, depresivno. Neka deca se mogu osećati i manje poželjna kod svojih roditelja ukoliko ne ispune njihova očekivanja i sve to zajedno pravi ozbiljne poremećaje nervnog sistema kod dece. Posledice su vidljive i mogu se manifestovati kroz nagle promene ponašanja deteta iz agresivnog u pasivno, može doći do povlačenja u sebe i pojave asocijalnosti, neempatije i disbalansa emocionalnog stanja.
Kada dođe do ovako vidljivih promena roditelji potraže stručne savete od psihologa, psihoterapeuta, psihijatra očekujući da im nekim čarobnim štapićem odmah izleči emocionalni poremećaj kod deteta, koji je nastao usled neprirodnog pritiska i pokušaja lične projekcije ambicioznosti.
Stručnjaci kazuju da je ovo uobičajena pojava emocionalno nezrelih roditelja koji decu gledaju kao produžetak sebe. Deca uče oponašajući svakodnevne postupke roditelja, a to je: ponašanje, gestikulacija, neverbalna i verbalna komunikacija i međuljudski odnosi.
Ambicija se ne sme nametati na silu, pogotovo ne za aktivnosti koje deci nisu u fokusu interesovanja.
Fenomen neambicioznih roditelja se ne razlikuje mnogo od gore navedenog fenomena, naprotiv, može biti i teži oblik emocionalno – mentalnog pritiska na dete, jer neambiciozni roditelji koji već nose neko lično nezadovoljstvo zbog svojih neostvarenih ciljeva, forsirajući svoje dete da postigne uspehe koje sami roditelji nisu uspeli, bez da mu ličnim modelom pokažu da je to izvodljivo, potiskuju razvoj interesovanja i talenata deteta, a mehanizmom lične odbrane „projekcijom“ sebi prave alibi zbog onoga što sami nisu postigli očekivane rezultate „Ja nisam – Ti ćeš“…
Da bi dete razvijalo svoje talente ili otkrivalo svoja interesovanja i tako nizalo uspehe, neophodno je da ono što želimo od dece, možemo i primerom da im pokažemo (najbolje ličnim primerom) da je to moguće. To je prirodni put razvijanja unutrašnje i spoljašnje motivacije. Svaki pritisak koji govori „Moraš“… dete samo frustrira i trenutni rezultati i mogu biti odlični, ali to je kratkoročno. Za dugoročan uspeh je važno da mozak i telo deteta ne budu opterećeni sa „Moraš“, već motivisani sa „Možeš ako to želiš“.
Za uspeh deteta nije bitna želja roditelja, već želja deteta da nešto zaista želi da radi.
Piše: Bojana Stanković
Preuzeto sa www.edurazvoj.com
