Deca i ekrani – Preporuke za zdravu upotrebu ekrana bez posledica po decu
DETE PRE DRUGE GODINE
Beba od samog rođenja ispoljava kognitivne, društvene i emocionalne sposobnosti iako se smatra bespomoćnim bićem. Njene intelektualne i afektivne pobude, koje se ispoljavaju vrlo rano, zahtevaju prilagodljivi obrazovni i pedagoški pristup. Kakvu ulogu tu mogu odigrati ekrani?
* Sve studije pokazuju da neinteraktivni ekrani pred kojima je beba pasivna nemaju nikakvu pozitivnu ulogu. Štaviše, oni mogu prouzrokovati negativne efekte: gojaznost, zaostajanje u razvoju jezika, manjak koncentracije i pažnje, pasivan stav prema spoljašnjem svetu. Roditelje je neophodno informisati o ovim opasnostima, a pedijatrima i lekarima opšte prakse pripada značajna uloga u upozoravanju porodica na njih. Oni bez ustručavanja treba da pitaju roditelje da li deca imaju televizor u svojoj sobi i koliko dugo gledaju programe.
* Vizuelni i taktilni tableti bi mogli biti korisni u razvoju senzorno-motoričkih čula malog deteta, iako i to predstavlja rizik od zanemarivanja brojnih fizičkih i socijalno-emocionalnih aktivnosti neophodnih u tom dobu. Sаsvim malo dete zapravo ima potrebu da prvo uspostavi prostorne i vremenske repere u odnosu na realnost. Ono konstruiše svoje prostorne granice interakcijom svog tela i čula s okruženjem (dodirivanjem, posmatranjem, slušanjem, kretanjem itd.). Konstruiše svoje vremenske koordinate kroz događaje koje doživljava i pričama kojima ga zabavljamo. Kada se vizuelne i taktilne alatke upotrebljavaju u igri, uz učešće roditelja, deka i baka ili starije dece iz porodice, to doprinosi ranom manifestovanju kognitivnih aktivnosti kod bebe. U tom smislu, digitalni tableti, pored multisenzornih klasičnih slika, mogu postati predmet istraživanja i saznavanja kao i svaki drugi objekt u realnom svetu, od onog najjednostavnijeg (peruška, obojena drvena kocka, zvečka), do tehnološki savršenijeg. Ipak treba se držati principa da se primenjuju vrlo različite stimulacije, numeričke i nenumeričke, jer se samo na taj način mozak valjano razvija.
DETE 2–6 GODINA
* Ne preporučuje se da dete u uzrastu između dve i tri godine bude pasivno pred televizijskim ekranom, potrebno je da je prisutan neko od odraslih ko se bavi njime u smislu interakcije i objašnjavanja sadržaja (edukacije). Kada su deca u uzrastu u kom nisu u stanju da prave razlike između nekih pojava, onda i reklame na ekranima, čak i u okviru programa, mogu prouzrokovati zabunu u njihovom poimanju prоstora i vremena, pa čak i pobuditi neprijateljski odnos prema roditeljima. Poželjnije je da reklame budu čak i zabranjene u programu za decu, isto kao što je nepoželjno da deca budu upotrebljena u reklamama proizvoda za odrasle. Pedijatri i lekari opšte prakse mogu da daju savet pri formiranju porodične videoteke koja bi zamenila loše programe i izbegavanje reklama.
* Upražnjavanje različitih simboličkih igara već od treće godine može pomoći deci da uočavaju razliku između realnog i virtuelnog. Ove naizmenične igre na relaciji virtuelno–realno mogu inicirati da dete ekran koristi kraće i da ima samokontrolu. Poželjno je uporedo s tim razgovarati s decom o onom što su videli na ekranu, jer se time podstiču na naizmenično korišćenje svoje vizuelne i prostorne inteligencije (aktivirane tokom gledanja programa na ekranu), kao i narativne inteligencije. Prevencija loših pojava u adolescenciji počinje već od obdaništa.
* Kompjuter i konzola mogu već od četvrte godine poslužiti i kao podrška igri u okviru porodice odnosno učenja uz nadzor. Međutim, u tom uzrastu samostalna igra na konzoli postaje vrlo brzo stereotipna i razvija zavisnost pa dete može da se iz realnog sveta povlači u svet ekrana. Posedovanje tableta ili konzole pre šeste godine predstavlja veći rizik nego korist za dete. Poželjna je, u svakom pojedinačnom slučaju, rigorozna kontrola upotrebe televizije ili tableta, kako bi se izbeglo njihovo preterano korišćenje kao zamena za druge aktivnosti.
DETE 6–12 GODINA
* Predškolsko i niži razredi osnovne škole jesu najbolja mesta za sistematsko obrazovanje u vezi s korišćenjem ekrana. Važno je istovremeno informisati decu o tome šta se smatra digitalnim i naučiti ih da razmisle o načinu na koji ga mogu koristiti. Njihovo razumevanje uticaja kome se izlažu delovanjem ekrana će se osloniti na ono što nauče o kognitivnom i emocionalnom funkcionisanju mozga.
* Pedagoška upotreba ekrana i numeričkih alatki u školi ili kući može doprineti značajnom napretku u obrazovanju. Programi koji pomažu čitanje ili računanje veoma su korisni, posebno kada su u pitanju specifični kognitivni problemi u učenju: disleksija, diskalkulija. Osim toga, veoma je važno upoznavanje dece još od tog uzrasta s mogućnostima rada u grupi koje će im biti neophodne pri kasnijem korišćenju ekrana, naročito tokom rada u okviru neke mreže.
* Veoma je važno da se deca rano nauče samokontroli prilikom korišćenja ekrana. To pomaže, pre svega, kognitivni razvoj i uopšte razvoj društveno-kulturne svesti, baš kao što pomaže u očuvanju uravnoteženosti i zdravlja dece (odmaranje očiju, san, sport itd.). Pored toga, doprinosi izbegavanju devijacija koje se mogu pojaviti kasnije, u doba adolescencije. Preterano korišćenje ekrana u ovom uzrastu izaziva negativne efekte poput manjka društvenih i fizičkih aktivnosti, pospanosti, povećanog rizika od kasnijih problema s vidom.
* Roditeljska kontrola korišćenih programa je neophodna ali ne i dovoljna. Međutim, od osnovne važnosti jeste odnos poverenja između dece i roditelja. Deci je neophodno već od momenta odluke da se jedan takav program instalira, objasniti sve što je bitno u vezi s njim. Na taj način im se ukazuje pažnja, a roditeljima pruža mogućnost da ih upozore na rizike s kojim se mogu suočiti na internetu, na neprijatne prizore i opasnosti. Programe je, ipak, ponekad potrebno isključivati da bi deca mogla da se posvete drugim zadacima koje imaju. To upravo pokazuje da neposrednu razmenu mišljenja članova porodice nije moguće ničim drugim zameniti.
