Преко припрема из математике до канџи педофила
Четрнаестогодишњи дечак је волео да на интернету игра фудбал, али није волео да вежба математику. Ова комбинација одразила се на оцене, због чега су му родитељи ограничили време које може да проведе за компјутером. Када се пожалио екипи с којом је играо-игрице, један од чланова тима понудио је помоћ – објашњаваће му математику онлајн.
Дечак је поправио оцену, а „друг”, кога је знао само виртуелно, наставио је да га спрема и за пријемни испит за упис у средњу школу. Када су стигли резултати уписа, било је време да прославе и да се после девет месеци упознају уживо. Али био је то и тренутак када је брижни онлајн пријатељ скинуо маску иза које се налазио – педофил.
Ова није сцена из неког филма ни одломак из књиге, ово је један од случајева с којим су се сусрели запослени у Националном контакт центру за безбедност деце на интернету. За седам година колико постоје, добили су више од 40.000 позива у помоћ или макар савет за излазак из неугодне ситуације. У 550 случајева морала је да реагује полиција или тужилаштво јер су посреди била тешка кривична дела попут – педофилије, дечје порнографије, злоупотребе фотографија, уцена, претњи…
– У овом дигиталном добу, нажалост, деца највише слободног времена проводе на друштвеним мрежама, односно на интернету. Оно што је проблем јесте што су деца дигитално вешта, али нису дигитално писмена. Заправо, нису психолошки и емоционално зрела да препознају преваре, манипулације, ризике које им прете на интернету. С друге стране, знање родитеља о дешавањима на друштвеним мрежама, платформама за видео-игре, чет-собама… на ниском је нивоу. Наравно, нико није сасвим безбедан, али морамо да смањимо тај ризик. А најбољи пут јесте едукација, односно да имамо што више информација о мерама заштите, како да реагујемо када се нађемо у таквој некој ситуацији, коме да се обратимо – каже каже Емина Бековић, координаторка Националног контакт центра за безбедност деце на интернету при Министарству информисања и телекомуникација.
– У овом дигиталном добу, нажалост, деца највише слободног времена проводе на друштвеним мрежама, односно на интернету. Оно што је проблем јесте што су деца дигитално вешта, али нису дигитално писмена. Заправо, нису психолошки и емоционално зрела да препознају преваре, манипулације, ризике које им прете на интернету. С друге стране, знање родитеља о дешавањима на друштвеним мрежама, платформама за видео-игре, чет-собама… на ниском је нивоу. Наравно, нико није сасвим безбедан, али морамо да смањимо тај ризик. А најбољи пут јесте едукација, односно да имамо што више информација о мерама заштите, како да реагујемо када се нађемо у таквој некој ситуацији, коме да се обратимо – каже каже Емина Бековић, координаторка Националног контакт центра за безбедност деце на интернету при Министарству информисања и телекомуникација.
Данашња деца, није претеривање, чим добију мобилни телефон, морају да уче и како да реагују када наиђу на непожељан садржај, шта да раде када их контактира непозната особа, коме да се обрате ако неко злоупотреби њихове фотографије… А родитељи, истиче наша саговорница, морају да буду упућени у онлајн активности своје деце и да избегавају забрану коришћења интернета као решење, јер управо из страха да ће остати без компјутера или мобилног телефона многи се одлуче да не пријаве неугодности из виртуелног света.
– Ми сад само можемо да спасимо своју децу само тако што ћемо да их научимо како се понашају у овом времену. И десиће се, послаће им неко ружну слику, али треба да знају коме и како да пријаве, да одмах блокирају ту особу и научити их да одмах пријаве родитељима. Неопходно је створити поверење између деце и родитеља. То је кључ. Такође, потребно је да охрабрујемо људе који раде у просвети да разговарају с децом, јер без обзира на то што су одрасли мање вешти у смислу дигиталних технологија, имају више животног искустава. Истраживање које је рађено прошле године показало је да се деца, када имају проблем на интернету са злоупотребом, прво пожале наставнику – каже Емина Бековић и додаје да се њен тим радо одазива на сваки позив школе како би одржали предавања и ученицима и родитељима о опасностима које вребају на интернету.
Пракса показује да предатори највише вребају на оним местима на којима је највећи број деце – у виртуелном свету то су друштвене мреже и платформе за играње игрица. Управо ту се догоди највећи број кривичних дела попут дечје порнографије, врбовања, злоупотреба фотографија…
– Нешто што нам је некад изгледало сасвим безазлено и нешто што је у нашем менталитету, то је сад опасно. Ми смо склони, кад нам се дете роди, да га фотографишемо и постављамо те фотографије на друштвене мреже, да их шаљемо рођацима, пријатељима… Рецимо, када нам је дете село први пут на ношу или да објавимо његову фотографију док разголићено ужива на плажи. И нама је то симпатично. Али морамо да будемо свесни да када једном нешто поставимо на интернет то остаје тамо заувек. То је та дигитална сенка, нешто што вас прати цео живот и никад не знате ко ће чувати ваше фотографије, ко ће их злоупотребити. Имали смо случајеве да неки родитељи не знају да су фотографије њихове деце већ четири године на неком педофилском сајту. А највише се зарађује и најпродаваније су фотографије новорођенчади до четврте године. Такве фотографије педофили највише траже и највише желе да плате – прича Емина Бековић и додаје и да симпатичне фотографије из детињства које су родитељи објавили на некој друштвеној мрежи касније могу да постану разлог због ког ће дете постати предмет исмевања, па и малтретирања међу вршњацима.
Управо фотографије и видео-снимци највише проблема стварају и тинејџерима. Нису ретки сценарији по којем деца, мислећи да се дописују са својим вршњаком, шаљу фотографије или снимке које касније постану предмет уцена.
– Посебно ако се неко заљуби, па уз те уцене иду ређе изнуде новца, али се чешће тражи од дечака или девојчица да се фотографишу обнажени или да снимају неке сексуалне радње… И та деца, нажалост, од тог стида и срама, а пре свега осећаја кривице, не повере се никоме, мисле да ће то само од себе престати. А заправо улазе у један зачарани круг све дубље и дубље. Оно што смо ми, односно држава, хтели да постигнемо јесте да заштитимо ту децу и зато је наш број телефона 19833 анониман. На тај начин охрабрујемо децу која трпе та тешка злостављања да се јаве, а да не морају да нам се представе, већ само да нам дају што више информација о злостављачу – наглашава наша саговорница.
Није могуће урадити фото-робот педофила – они живе и у малим и у великим градовима, долазе и из срећних и из дисфункционалних породица, више или мање су образовани… Не седе само у осамљени у своја четири зида, већ могу бити свакодневно пред очима јавности. Због педофилије процесуирани су у Србији и породични људи, новинари, медицински радници, свештеници…
– Пре шест година јавила нам се жена из једног мањег места у Србији, чији је муж интелектуалац, јер је у његовом лаптопу пронашла више од 150 фотографија дечје порнографије. Спаковала кофере и изашла из стана, до тог момента није знала с ким живи. То су такве ситуације које ни ми, одрасли, не бисмо могли можда да препознамо као опасне, а замислите тек деца – додаје Бековићева и истиче да не постоји ни фото-робот деце која ће упасти у замку предатора. Ни жртве нису само усамљени тинејџери чија се породица распада због тешког живота.
Постоји ли уопште трагови који би могли да укажу да се иза екрана налази предатор? Наша саговорница каже да разлог за црвени аларм треба да буде ако током дописивања стигне питање да ли ти ову преписку читају родитељи.
