Trenutno najpopularnije aplikacije kao što su Sendit, Yolo i NGL omogućavaju mladima da aplikaciju povežu sa svojim Instagram ili Snapchat nalogom i postavljaju anonimno pitanja ili odgovore.
Zbog čega su ove aplikacije toliko popularne među mladima?
Omogućavaju kombinovanje ličnog otkrivanja i anonimnosti, što je samo po sebi privlačno
Doživljavaju ih kao vid formiranja ličnog identiteta
To je i prostor za razvoj kreativnosti, eksperimentisanje i povezivanje.
Uz to, sve ove aplikacije dizajnirane su da privuku korisnika, pa nude interakciju i gamifikaciju ( oblik „igranja“ koji je uveden u platforme koje nisu igrice), mogućnost za samoizražavanje i autentične susrete.
Ali, sloboda da se na postavljeno pitanje odgovori iskreno i anonimno istovremeno umanjuje njihovu bezbednost po pitanju maltretiranja i govora mržnje, te mogu imati nebrojeno mnogo štetnih posledica, uključujući razne vrste internet prevara i eksploatacije, zlostavljanje zasnovano na fotografijama, zlostavljanje u vezi sa sajber zabavljanjem, maltretiranje preko interneta…
Da li bi zabrana ovakvih aplikacija bila pravo rešenje?
NGL je ove godine eksplodirao u popularnosti, ali nije ponudio rešenje ni za jedno od ovih pitanja. Anonimna aplikacija YikYak koja je 2017. ugašena zbog govora mržnje, vraćena je. Yolo-vi programeri su precenili mogućnost aplikacije u prepoznavanju štetnog sadržaja.
Da li je uopšte moguće kontrolisati onlajn prostor i bezbroj aplikacija koje se stvaraju, gase, poboljšavaju i vraćaju?
Da li smo u mogućnosti da kontrolišemo i sva dešavanja na ulici u realnom životu?
Možda je umesto ideje o zabranjivanju efikasnije govoriti o zajedničkom uključivanju u onlajn svet.
Konkretno, ovo bi značilo:
Stalno isticanje rizika sa kojima se mladi suočavaju na mreži
Više odgovornosti i transparentnosti od tehnoloških kompanija
Omogućavanje korisnih resursa roditeljima o tome kako pomoći deci da se snalaze u onlajn okruženjima
Kada je u pitanju bezbednost dece na internetu, jedan od prvih zadataka roditelja jeste da se upoznaju sa novim i nepoznatim terminima i rečima koje su nam doneli digitalna era i digitalno okruženje u kome živimo.
Zato vam predstavljamo tri reči koje sve češće čujemo u svom okruženju, a nismo sigurni koje im je tačno značenje.
SEKSTING
Sekting je reč koja se odnosi na slanje golih fotografija ili video zapisa putem SMS / MMS poruka. Izraz se takođe može prevesti kao SMekSanje. To je posebno tipično za tinejdžere između 13 i 19 godina, koji fotografišu / slikaju goli ili polugoli, a zatim najčešće razmenjuju fotografije sa svojim vršnjacima pomoću mobilnog telefona.
SADFISHING
Sadfishing znači da javno delite svoju emocionalnu nevolju na društvenim mrežama u obliku tužnih objava ili fotografija kako biste pridobili pažnju i simpatije drugih korisnika.
GROOMING
Grooming znači uspostavljanje kontakta sa decom na mreži u svrhu seksualnog zlostavljanja. Odrasli se mogu pretvarati da su vršnjaci svojih žrtava kako bi izgradili povjerenje prema maloljetniku. Oni započinju razgovor na mreži sa svojom potencijalnom žrtvom i na taj način pokušavaju saznati njenu adresu, interesovanja, hobije i seksualna iskustva. Oni raznim trikovima pokušavaju zavesti decu u seksualne razgovore i na kraju u sastanak uživo.
Deca sve ranije počinju da koriste računare, a samim tim imaju i pristup internetu. Roditelji imaju zadatak da ih tome nauče, ali i da ih zaštite od neprikladnih sadržaja i opasnosti koje vrebaju online.
Upravo zbog toga, napravljen je internet pretraživač namenjen deci, koji omogućava bezbednu i zabavnu pretragu interneta za najmlađe.
U pitanju je Kiddle – pretraživač zasnovan na Google sigurnom pretraživanju, koji rezultate pretrage rangira po sigurnosti i jednostavnosti kojom su stranice napisane.
Kada se internet pretražuje putem Kiddle-a prva tri rezultata rezervisana su za čiste i sigurne linkove, sledeća četiri mesta zauzimaju sadržaji koji su napisani jednostavno kako bi bili razumljivi deci, a nakon toga slede uobičajni rezultati.
Iako nije zvanični Google-ov proizvod, Kiddle koristi mehanizme pretrage sa uključenim “Safe” filterima koji štite decu od sadržaja koji ne bi trebalo da budu dostupni deci – što koristi i Google.
Prilikom pretraživanja uz pomoć Kiddle-a stranice sa rezultatima su šarenije, a naslovna strana prikazuje slike i pozadine – sve sa ciljem da bude primamljivo najmlađim korisnicima interneta.
Nekoliko tinejdžera koji dobro barataju novim tehnologijama, a posebno telefonima i društvenim mrežama, osmislilo je i danima sprovodi prevaru nad korisnicima Instagrama preko čega su svakome ko je naseo ukrali po nekoliko hiljada dinara! Nekima od prevarenih račun je uvećan za 3.000 dinara, nekima i više, a najgore od svega je da se prevara širi velikom brzinom što prati veliki broj onih koji na prevaru nasedaju.
Prevara se sastoji u tome da preko broja telefona ovi hakeri provale u vaš Instagram profil, a onda vašim prijateljima traže malu uslugu, predstavljajući se kao vi!
„Molim te, pošalji mi svoj broj telefona, izbrisao mi se imenik“, jedna je od najčešćih prvih molbi koju žrtve prevare dobiju.
Zatim ih pitaju da li bi mogli da glasaju za njih kako bi pobedili na nekom konkursu i osvojili nagrade.
„Poslaću ti kod SMS-om, a kada klikneš daješ mi glas, je li ti to u redu?“, bio je taj glavni zahtev u sandučetu na Instagramu, a oni koji to prihvate dobijali bi SMS sa kodom. Taj kod treba da iskopiraju i pošalju, a tada se automatski s njihovog postpejd računa za telefon skida novac, objasnila je jedna od influenserki koja je bila žrtva prevare.
Kako dodaje, ne može ni da zamisli koliko je ljudi preko njenog profila prevareno, jer ima mnogo pratilaca i mnogo prijatelja, a neki možda još uvek nisu ni svesni da su bili žrtve.
Šta je cilj i kako ova deca iskoriste ukradeni novac, objasnio nam je jedan tinejdžer:
– Da bi prešli novi nivo igrice, moraju da uplate neke pare i to preko tog koda koji vam šalju. Kada im vi kliknete na taj kod, njima se otvaraju nivoi, a vama se skidaju pare, jednostavno je, objašnjava ovaj upućeni momak.
Što je još gore, svaka žrtva postaje centar novog kruga prevare. Svako ko pošalje broj telefona rizikuje da mu profil bude hakovan, a njegovi prijatelji izloženi istoj opasnosti da im skinu novac.
Hvalili se na Tiktoku
Kako je svojoj majci, još jednoj od žrtava prevare, objasnio sin tinejdžer, neke devojčice su se čak na mreži Tiktok hvalile kako su uspele da nasankaju brojne ljude i tako dobiju novac potreban za prelazak na novi nivo igrice.
Dejan Gigić, beogradski učitelj u OŠ “Ćirilo i Metodije” je pred raspust svojim đacima u knjižice stavio pismo u kom im poručuje šta je najvažnije da urade preko leta:
– Izaberi da za vreme raspusta kažeš članovima porodice koliko su ti važni i da ih povremeno čvrsto zagrliš, obiđeš bake i deke i provedeš sa njima neko vreme u priči i druženju, zajedno sa roditeljima radiš kućne poslove i sređuješ svoju sobu, provodiš vreme, družiš se i igraš sa vršnjacima na svežem vazduhu… – to su samo neke od preporuka koje je zapisao svojim učenicima.
Dejan Gigić kaže još i da ih je savetovao i da se igraju, kuvaju, trče, skaču, govore samo lepe reči, budu pošteni i pažljivi. Kaže da ni posle 31 godine radnog staža i osam izvedenih generacija nije izgubio nadu i da i dalje veruje da ima smisla truditi se.
– Skoro svi učitelji jako vole decu i postali su zbog toga učitelji. Deca su nešto najvažnije u svakom društvu. Od toga kako se mi ponašamo sa decom i kako ih učimo zavisi i kakvo ćemo društvo imati – smatra Gigić.
Ranijim generacijama je pravio časopise u kojima bi im slao slične poruke, štampao knjige s njihovim pesmama ili na neki drugi način.
Naveo je da su se te preporuke i podrazumevale pre 15, 20 godina, da se deo njih kaže u porodici, jer tada nije bilo ovakve tehnologije i pametnih telefona kao danas koji bi deci odvlačili pažnju.
Sad bi trebalo naći neki balans između moderne tehnologije i života.
– Svaki ortoped će vam reći da svako dete treba što više da trči, skače, što više da se kreće da bi mu bile zdrave kosti, da bi odrastao u zdravog čoveka. Sve što sam tu napisao to je zbog njihovog normalnog psihofizičkog razvoja – priča učitelj. Kaže da su se deca promenila i to u nekim stvarima nabolje, a u nekim nagore. Deca su se mnogo više kretala, družila, motorika je bila bolja, a način razmišljanja bio je nekako širi. Opominje da su poslednjih godina previše zauzeti telefonima, malo se druže, malo igraju i kreću.
Ukazao je i da sada više dece, čak desetoro u njegovom odeljenju, nosi naočare. Ne može da tvrdi da je sve to zbog tehnologije jer, kaže, nije stručnjak za tu oblast.
Dodaje da se đaci ne bune kad im traži da napišu pesmu, jer svi žele da budu uspešni.
– Ne može svako od njih biti pesnik, ali dok se trude da napišu pesmu, neki stih, kroz njihovu glavu će da prođe stotine reči, čime povećavaju aktivan fond reči, bolje se izražavaju i usmeno i pismeno i sve to ima neku funkciju – objašnjava učitelj.
Smatra da su učitelji jedno od najvažnijih zanimanja pošto rade s nečim što je najvažnije bogatstvo društva.
– Sa puno dece sam ostao u kontaktu, ja sam kao seoski učitelj od pre sto godina – ističe Gigić.
Nagrađen je tako što ga deca i roditelji pamte i smatraju ga za kućnog prijatelja.
– Većina dece će učiniti dobra dela ako im se ukaže prilika. Deca su uglavnom dobra, ona se uglavnom promene kasnije ali za to nisu krivi oni – poručuje “učitelj od pre sto godina”.
Kako mi, odrasli, posežemo za mobilnim telefonom nebrojeno puta u toku dana, neminovno će i malo dete pokazati interesovanje. Kada se granice pređu, dovode i do klasične zavisnosti koja za posledicu može da ima razvojni poremećaj i mora da se leči, upozorava Maja Antonić, dečji psihoterapeut
Zavisnost dece od mobilnih telefona koja može da usledi zbog prekomernog korišćenja istih, nešto je što primećujemo i komentarišemo. Ipak, retko se reaguje u dovoljnoj meri, čak iako su naša deca u pitanju. Razlog je prilično jednostavan, ali i veoma opasan: i veliki broj roditelja jednostavno je zavisan od korišćenja elektronskih aparata.
Zavisnost dece od mobilnih telefona stvara se iz dečje potrebe da budu kao i mi, odrasli.
Današnji način života podrazumeva svakodnevni kontakt sa ekranima, naročito mobilnim aparatom u koji je smešteno gotovo sve: informacije, posao, zabava. Telefoni su ranije imali funkciju obavljanja poziva ili razmene poruka. Danas, u njih su se uselile mape, knjige, vremenska prognoza, novine, pretraživači koji nas dovode do važnih informacija koje su nam zaista potrebne. Sve što smo nekada tražili na više različitih mesta, uključujući i relaksaciju i zabavu, sada se nalazi u jednoj spravi koja nam staje u dlan.
– Roditelji su prve osobe od kojih dete uči i na koje se ugleda. To kasnije prelazi na vršnjake i socijalno okruženje, u kome danas svi poseduju mobilni telefon. Potpuno je očekivano da svako dete pre ili kasnije poželi da ga ima. Posedovanje jednog vrednog aparata nosi sa sobom odgovornost. U redu je da roditelji to detetu omoguće, ali tek kada procene da je za tako nešto spremno. Svakako je preporuka da se taj trenutak što duže odgađa, barem do polaska u školu – sugeriše Maja Antonić, diplomirani defektolog i dečji psihoterapeut
Dopaminska nagrada mozga objašnjava i zavisnost dece od mobilnih telefona
Pa, kako se i gde izgubi ta nit koja decu odvede do nečega što se tretira kao zavisnost? Antonić ovaj proces objašnjava kroz promene u mozgu bilo koje osobe koji ima neku zavisnost. Ono što je zajedničko svakoj zavisnosti je, naime, težnja ka dopaminskom odgovoru. Dopamin je neurotransmiter (komunikacijski kanal između neurona) kreiran u mozgu. Oslobađa se kada mozak očekuje nagradu.
– Kada određenu aktivnost povežemo sa zadovoljstvom, samo iščekivanje može biti dovoljno za podizanje nivoa dopamina. To može da bude, na primer, određena hrana koju volimo. Ali, gledajući kroz problem koji opisujemo, i komentar, „lajk“ (like), obaveštenje na mobilnom telefonu. Pretpostavimo da dete najviše provedenog vremena na telefonu upražnjava igranjem igrica. Mozak deteta može povećati dopamin kada oseti da se približava prelasku nekog nivoa igrice. Kada dete pređe taj nivo u igrici, poplava dopamina pojačava ovu žudnju i usredsređuje se na njeno zadovoljenje u budućnosti. To je ciklus motivacije, nagrade i pojačanja. Mozak teži sve većoj količini “nagrađivanja” u vidu prijatnosti koju oseća. U praksi to možemo da vidimo kroz vreme provedeno uz uređaj, i težnju toj nagradi – objašnjava dečji psihoterapeut.
Koji su prvi znaci da možda postoji zavisnost dece od mobilnih telefona
Maja Antonić ističe da se kao prvi signali upozorenja javljaju ekstremno burne reakcije prilikom oduzimanja telefona. Prenosi nam i rezultate istraživanja rađenih u Velikoj Britaniji koja su izdvojila novu vrsti fobije nazvanu nomofobija (no mobile phobia). Ona, objašnjava Antonić, označava prekomerni strah i paniku od odvajanja od mobilnog telefona. Takođe, mogu da se primete i izrazita nestrpljivost, razdražljivost, nemir, nemogućnost fokusiranja u školi kada su odvojeni od telefona, zatim poremećaji spavanja i izražene poteškoće u socijalnim kontaktima.
Granica koja zahteva uključivanje stručnog lica i gde su odrasli u ovom problemu
Često roditelji nisu potpuno sigurni da li su oni i dete kandidati za terapijski rad.
Savet koji se uvek daje je da procene da li određeni simptom/ponašanje (zbog kog se na kraju krajeva i javljaju) utiče na njihovu svakodnevnicu, remeteći je. Ukoliko je situacija van kontrole, svakako je uputno da se obrate stručnjaku. Naravno, prevencija eskalirajućih situacija više je nego dobrodošla, jer ne kaže se džaba u narodu: “Bolje sprečiti nego lečiti”. Tako, na sreću, neretko imamo i roditelje koji se javljaju na savetodavne razgovore, kako bi svojim stavom i ponašanjem prevenirali dolazak u situaciju kojoj je potrebno lečenje.
Kako izgleda lečenje zavisnosti dece od mobilnih telefona
Prema rečima dečjeg psihoterapeuta, zavisnost od mobilnih telefona se definiše kao bihejvioralna (ponašajna) zavisnost. Iako se u stručnim krugovima i opštoj komunikaciji koristi termin „zavisnost“ zbog sveukupnog ugrožavanja psihičkog zdravlja i kvaliteta života osobe, još uvek nije uvrštena u zvaničnu listu mentalnih poremećaja DSM 5 (Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders).
-Mi se u ne bavimo dijagnostikovanjem dece, što, na kraju krajeva, radi multidisciplinarni tim. Takođe, ne pristupamo detetu i porodici kroz dijagnozu sa kojom se eventualno jave. Svakom detetu se pristupa na jedinstven način u skladu sa unikatnim karakteristikama osobe i okruženja u kom odrasta. U skladu sa tim, roditelji se ne javljaju sa dijagnozom zavisnosti od mobilnih telefona. To obično bude značajno izmenjeno ponašanje deteta, koje posledično ima uticaja na izmenjenu svakodnevnicu, pa i dinamiku čitave porodice. Saradnja sa roditeljima predstavlja jedan od ključnih elemenata terapijskog pocesa. Sa njima pravimo plan, konstantno smo u kontaktu radi razmene informacija i upućivanja u korake koje je potrebno da naprave oni u odnosu na dete – opisuje Antonić
Ne znači da će svako dete kome damo telefon u ruke razviti zavisnost
Kada do zavisnosti dođe, kasno je za pitanje ko je kriv. Šta je to, kroz prizmu saveta dečjeg psihoterapeuta koji svakodnevno sreće u praksi ovakve slučajeve, što roditelji treba da urade da problem spreče?
– Kao što se svaka odrasla osoba koja proba alkohol, cigarete ili se okuša u bilo kakvoj aktivnosti koja potencijalno može da vodi ka zavisnosti ne pretvori zaista u zavisnika, ne znači ni da će ni svako dete koje uzme telefon u ruke biti zavisno od istog. Ovde je potrebno gledati širi kontekst (okruženje, aktivnosti i sadržaje kojima je dete izloženo). Dete koje ima mogućnost da se slobodno igra, provodi kvalitetno vreme sa vršnjacima u parku, ima kontakt sa prirodom, zdravo i podržavajuće porodično okruženje, ima manju verovatnoću da će kreirati zavisnost bilo koje vrste. Preporuka svakako jeste da dete ima ograničen pristup telefonu, uz kontrolu sadržaja koje konzumira. Ono što je jednako, ili čak bitnije, jeste da se detetu pruže drugi sadržaji koji će umanjiti potrebu posezanja za telefonom. Uz to, iznova i iznova ponavljana rečenica: roditelj mora biti pozitivan uzor.
Najčešće greške koje roditelji prave
Naše viđenje situacije je, kaže Antonić, da daleko manji procenat potraži pomoć u odnosu na broj osoba kod kojih postoji objektivna potreba.
– Čini se da roditelji često zaborave na činjenicu da njihovo ponašanje utiče na to kako će dete reagovati i kakve navike će kreirati. Pođimo od toga da, čim se beba rodi, roditelji vrlo često posežu za telefonom da „uhvate“ te slatke i važne trenutke. Takođe, koriste telefon kako bi u različitim situacijama na lakši način pridobili dete na saradnju ili “kupili” trenutke mira. Onda, naravno, nije neobično da deca vraćaju istim takvim ponašanjem, tražeći sve više kontakta sa tom zanimljivom spravom – konstatuje dečji psihoterapeut.
Pomaže li oduzimanje mobilnog telefona
Pitali smo Maju Antonić koje starosti je bilo najmlađe dete koje je, u praksi, lečila od ove zavisnosti. Zanimalo nas je, takođe, ono što roditelji često pitaju, a to je pomaže li oduzimanje telefona u ličnoj režiji, ako postoje elementi zavisnosti.
– Najmlađe dete sa kojim smo radili u vezi sa ovom temom je imalo tri godine. Uopšteno govoreći, problem zbog kog su se roditelji javili je bio zastoj u razvoju usled prekomernog vremena provedenog pred ekranom. Manifestovao se u vidu zastoja u razvoju govora i socijalnih veština, koji su bili direktna posledica. U takvim situacijama je izričita preporuka roditeljima ukidanje korišćenja telefona i svake vrste ekrana, uz intenzivni rad na podsticanju razvoja jezika, govora, socijalnih i drugih životnih veština. To zaista daje dobar efekat. Što su deca mlađa, lakše je usmeravati ih i kreirati nove navike, tako da suštinski možemo pričati o ozbiljnijem problemu zavisnosti tek kod dece u pubertetu – ispričala je Maja Antonić, defektolog i dečji psihoterapeut.
Cyber jazbina je prostor u kome se vrši online seksualno zlostavljanje maloletnih devojčica ili dečaka, zatim se to putem interneta prenosi i za to se dobija novčana nadoknada. Pedofili širom sveta imaju mogućnost da pristupe online i da plate tu uslugu osobama koje drže cyber jazbine. Predatori za to plaćaju između 8 i 30 evra, dok dete, eventualno, za to dobija 2 evra.
Decu najčešće vrbuju vršnjaci pod izgovorom da je to lako zarađeni novac i da se za to neće saznati, jer su ljudi koji to gledaju u inostranstvu. U većini slučajeva se pokazalo da je neko iz porodice ili familije umešan jer je za podizanje novca iz banke potrebna odrasla osoba.
Cyber jazbine su organizovane na više nivoa, od onog ko poseduje prostoriju, lica koja izvršavaju seksualne radnje nad decom, pedofil koji plaća za gledanje i odoba koja sve pretvara u video snimak i distribuira.
Primer jednog takvog monstruoznog čina je hapšenje, a potom i podizanje optužnice protiv jednog 70-godišnjeg Danca koji je navodno naručio seksualno zlostavljanje 346 dece preko interneta, a potom to gledao na kompjuteru. Do tad, u istoriji nije bio poznat slučaj da je neko optužen za toliko broj krivičnih dela. On je plaćao u proseku oko 40 dolara da bi gledao seksualno zlostavljanje dece online.
Bilo je slučajeva kada je zlostavljanje uključivalo i roditelje zlostavljane dece. U jednom slučaju je majka silovala devojčicu po nalogu predatora, a u drugom je devojčica bila prisiljena na oralni čin sa vršnjakinjom. U ti slučajevima deca su međusobno vršila seksualne radnje.
Istraživanja su pokazala da se zlostavljanja dešavaju uglavnom u siromašnijim zemljama (do sada, najčešće na Filipinima).
I mi smo, nažalost, 2018. godine imali tu situaciju u Bačkom Petrovom Selu gde su se devojčice nage slikale za 500 i za 1000 dinara izvodile pornografske predstave pred kamerama. Ovde je, osim ozbiljnosti i težine samog događaja, zabrinjavajuće i to što je to dosta dugo trajalo, a da se ništa nije znalo. Komšije nisu pričale, drugarice su jedne druge vrbovale, dovodile u jednu istu kuću, a saznalo se veoma veoma kasno.
Ovaj nemili događaj u potpunosti se uklapa u osnovne definicije „sajber jazbina“ i uopšte u profile internet pedofilije. Žrtve obično na nagovor drugarica počinju da se bave sajber seksom, jer dobijaju informacije da je zarada dobra, i da to gledaju samo stranci koje one nikada neće upoznati i videti uživo. Pedofili vrše uplate preko agencija za transfer novca, a deci su potrebne odrasle osobe koje će podići novac. U praksi je registrovano da su obično porodica ili rođaci devojčica umešani i da oni podižu novac.
NA PREVENCIJI SE MORA VIŠE RADITI
Ovakve priče, primeri i zaključci ne smeju se plasirati samo u stručnim krugovima, već u svakodnevnici. Informacije o prevarama na internetu, pedofiliji, vršnjačkom nasilju, treba da razmenjujemo sa prijateljima, da ih delimo na društvenim mrežama, da podižemo nivo znanja i svesti, i da tako spasimo decu.
U svetu rastućih online tehnologija i društvenih mreža čini se da je sve teže i teže sačuvati svoju privatnost na internetu. Veoma često možemo pročitati novinske članke o incidentima koji uključuju kompromitovanje i curenje podataka korisnika. Tako je u novembru 2022. godine objavljeno da se baza podataka sa 500 miliona telefonskih brojeva korisnika popularne aplikacije za razmenu poruka WhatsApp aktivno prodaje po hakerskim forumima. Među telefonskim brojevima nalazili su se i brojevi korisnika iz naše zemlje, ali i Hrvatske i Slovenije.
Šta podrazumeva privatnost na internetu?
U suštini, privatnost na internetu se odnosi na zaštitu vaših prava da zadržite privatne informacije za sebe.
Na svetskom i domaćem nivou postoje odgovarajuće zakonske regulative koje se bave ovom tematikom. Tako je u maju 2018. godine stupila na snagu Opšta uredba o zaštiti podataka (GDPR) koja se odnosi na zemlje Evropske Unije, dok je u našoj zemlji donesen Zakon o zaštiti podataka o ličnosti koji ima za cilj usklađivanje domaćeg zakonodavstva sa GDPR-om.
Kada govorimo o privatnosti na internetu, ne možemo da ne spomenemo i internet bezbednost. Ove dve stavke iako različite, usko su povezane. Privatnost se obično bavi legalnim prikupljanjem podataka (poput onoga što objavljujete na Fejsbuku, Instagramu i ostalim društvenim medijima), dok se sajber bezbednost fokusira na ilegalno prikupljanje podataka (kao što je zaštita vaših naloga od hakera). Briga o bezbednosti na internetu poboljšava privatnost, dok bolja privatnost pomaže u održavanju dobre bezbednosti.
Kako da zaštitite svoju privatnost na internetu?
Smanjite deljenje informacija
Prvi i najlakši korak koji možete da preduzmete da zaštitite svoje podatke od ljudi koji mogu da ih iskoriste je da ih manje delite. Tu se pre svega misi na društvene mreže. Obratite pažnju na slike vas ili vaših najmilijih, postove sa označenom lokacijom, deljenje informacija u realnom vremenu i slično.
Obratite pažnju na podešavanja privatnosti za vaše online naloge
Sledeći korak koji možete preduzeti je da jednostavno pregledate podešavanja privatnosti na onim nalozima koje redovno koristite. Razne kompanije zarađuju milione ili čak milijarde na prikupljanju vaših ličnih podataka. I generalno, njihova podrazumevana podešavanja su okrenuta ka prikupljanju, ne toliko ka zaštiti vaših podataka.
Na ovom linku možete izvršiti pregled podešavanja privatnosti kada su u pitanju Google servisi koje koristite. Facebook je takođe napravio vodič za podešavanja privatnosti i bezbednosti u okviru svojih naloga.
Koristite jake lozinke i dvostruku autentifikaciju
Jake lozinke su najvažnija, a ponekad i jedina zaštita koju imamo od krađe identiteta i hakera. Ako već nemate jake lozinke ili šifre za sve svoje uređaje sada je pravo vreme da se to promeni.
Izuzetno je važno da koristite jaku i jedinstvenu lozinku koja će se sastojati od kombinacije slova, brojeva i znakova. LastPass, jedan od najpopularnijih menadžera lozinki, pruža mogućnost da sami generešete jaku lozinku kroz njihov online generator lozinki.
I na kraju, ali ne i najmanje bitno, podesite dvofaktorsku autentifikaciju za svaki nalog koji vam to dozvoljava. Dvofaktorska autentifikacija podrazumeva da je potrebno da date dve informacije kako biste potvrdili svoj identitet prilikom prijavljivanja na nalog, prilikom onlajn kupovine i sl.
Ne ignorišite redovna ažuriranja
Većina napada i krađa podataka ne dolazi od novootkrivenih grešaka. Umesto toga, hakeri i sajber kriminalci koriste sigurnosne propuste i ranjivosti u starim verzijama.
Jedan od najefikasnijih načina zaštite od potencijalnih sigurnosnih propusta je redovno ažuriranje softvera na najnovije verzije. Ovo uključuje operativne sisteme, veb pretraživače i sve druge aplikacije koje koristite. Nove verzije u svojim ažuriranjima često uključuju i ispravke detektovanih ranjivosti, pa je važno da ih instalirate što je pre moguće.
Pregledajte third-party aplikacije
Konačno, možete poboljšati bezbednost aplikacija koje koristite tako što ćete ograničiti broj konekcija koje one imaju sa drugim aplikacijama.
Mnoge aplikacije i programi nude mogućnost kreiranja novog profila ili prijave korišćenjem Social Login funkcionalnosti. Koristeći postojeće podatke za prijavu preuzetih od provajdera kao što su Facebook, Tvitter, Apple ili Google, korisnik može da se prijavi na sajt, aplikaciju ili softver jednim klikom umesto da kreira novi nalog samostalno. Iako ova funkcionlnost pojednostavljuje registraciju i prijavljivanje za krajnje korisnike, ona sa sobom nosi i bezbedonosne pretnje.
Na primer, vaš Spotify nalog je bezbedan samo onoliko koliko i vaš Facebook nalog ako ga koristite za prijavljivanje na Spotify.
Ali, nisu uvek u pitanju samo prijave. Obično povezujemo aplikacije da bismo sinhronizovali kalendare, delili postove na društvenim mrežama na različitim platformama i još mnogo toga. Ove funkcije mogu biti korisne, ali se isplati pregledati šta je povezano i opozvati pristup za sve ono što vam nije potrebno.
Roditelji u irskom gradu Greystones udružili su se i doneli zajedničku odluku da ne dozvoljavaju svojoj deci da koriste pametne telefone sve do srednje škole.
Udruženja roditelja u osam osnovnih škola u Greystonesu usvojila su šifru zabrane korišćenja pametnih telefona kako bi predstavila jedinstveni model protiv dečijeg lobiranja.
“Ako niko od vaših vršnjaka ne koristi telefone, nećete se osećati odbačenim. Mnogo je lakše reći ne. Što duže možemo da sačuvamo njihovu nevinost, to bolje”, rekla je Laura Bourne, jedna od majki.
Škole i roditelji u spomenutom gradu usvojili su inicijativu prošlog meseca zbog zabrinutosti da pametni telefoni prouzrokuju anksioznost i izlažu decu sadržaju za odrasle. To je redak primer da ceo grad zajednički deluje po tom pitanju.
Inicijativa podrazumeva da se deci uskrate pametni telefoni – kod kuće, u školi, svuda – dok ne pođu u srednju školu. Primena na svu decu u tom području će, nadaju se roditelji, obuzdati pritisak vršnjaka i ublažiti svaku ogorčenost zbog toga što je upravo ova novina i doneta, piše Guardian.
Na raznim edukacijama i manifestacijama, roditelji nas često pitaju da im objasnimo šta je to cyberbulling.
Nasilje na internetu ili cyberbulling je korišćenje tehnologije za vršenje nasilja nad osobom ili grupom sa namerom da se ista povredi u socijalnom, psihološkom ili čak fizičkom smislu.
Prijavljivanjem ovog nasilja, razgovorom o njemu i podržavanjem jedni drugih, možemo da sprečimo ovo nasilje i da mu se suprotstavimo.
Kako zaista izgleda cyberbulling?
Cyberbulling se može ispoljiti na nekoliko različitih načina:
Uvredljivi tekstovi i mejlovi
Uvredljive poruke, slike i video zapisi
Imitiranje drugih online
Ponižavanje drugih online
Internet nasilje se često javlja na mestima koja okupljaju tinejdžere koji mnogo vremena provode u pričaonicama i kao rezultat toga to je mesto na kome se uznemiravanja najčešće javljaju.
Koja je uloga roditelja?
Najbolja taktika roditelja kada je njihovo dete žrtva nasilja na internetu je da se postaraju da se ono oseća (i da bude) sigurno i bezbedno i da mu se pruži bezuslovna podrška. Roditelji moraju da kroz priču i postupke pokažu svojoj deci da oni takođe žele isti rezultat: da nasilje na internetu prestane. Žrtve nasilja na internetu moraju zasigurno da znaju da će odrasli kojima oni ispričaju o tome šta doživljavaju na internetu, intervenisati racionalno i logički i da neće pogoršati ionako lošu situaciju. Roditelji mogu da kontaktiraju školskog administratora, nastavnika, kako bi razgovarali o problemu. Takođe, mogu da kontaktiraju i sarađuju sa Servisom internet provajdera, Servis provajdera za mobilne telefone ili Provajdera sadržaja kako bi ispitali problem.
Šta škole treba da preduzmu kako bi sprečile nasilje na internetu?
Najvažniji preventivni korak koji škole mogu da naprave jeste da edukuju školsku zajednicu o odgovornosti korišćenja interneta. Učenici treba da znaju da je svaki oblik nasilja pogrešan i da će oni koji posegnu za maltretiranjem ili pretnjom biti sankcionisani. Neophodno je da se sa učenicima i roditeljima razgovara o odgovarajućoj komunikaciji na internetu. Školski administratori treba da sarađuju sa roditeljima kako bi učenici shvatili da je nasilje na internetu ozbiljna stvar i da nije ni malo naivna.
Šta mladi mogu da urade?
Mladi treba da razviju odnos sa starijima kojima veruju (roditelji, nastavnik ili neko drugi) kako bi mogli da razgovaraju o iskustvima koja imaju na internetu (ili van njega) zbog kojih se osećaju uznemireno ili nelagodno. Ukoliko je moguće, trebalo bi da ignorišu sitne provokacije ili zadirkivanja i da ne odgovaraju nasilnicima jer to može dovesti samo do pogoršavanja problema. Takođe, mladi treba da koriste nalog i podešavanja privatnosti na svom uređaju, aplikaciji ili mreži kako bi kontrolisali ko može da stupi u kontakt sa njima i ko može da razgovara sa njima, ko može da čita i vidi njihov sadržaj na internetu. Mladi treba da izdvoje vreme i prijave svaki oblik uznemiravanja, pretnje, impersonalizacije i drugih problema sa kojima se suoče, i da znaju da će njihov identitet ostati zaštićen zakonom kada to budu činili.
