Svedoci smo naglog i brzog razvoja informacionih tehnologija koje su bitno izmenile način na koji ljudi komuniciraju i dobijaju nova znanja i iskustva. Različite digitalne internet platforme i društvene mreže su nam omogućile da budemo efikasniji u svom radu, da lakše stupimo u kontakt sa ljudima koje poznajemo, i da dobijemo informacije koje su nam prethodno bile nedostupne. Ipak, i pored očiglednih benefita po društvo, ovakve tehnologije imaju i svoje brojne nedostatke. Prekomerno korišćenje interneta, društvenih mreža i pametnih telefona, naročito kod mladih ljudi, može prouzrokovati zavisnost. Iako ovakva bihejvioralna zavisnost nije zvanično uvrštena u klasifikacije mentalnih poremećaja, mnogi psihijatri i psiholozi smatraju da ona ne samo da postoji, već i da predstavlja veliki javno-zdravstveni problem.
Zavisnik od interneta, pored toga što provodi veliku količinu vremena ispred ekrana svog kompjutera ili pametnog telefona, nije u stanju da uspostavi kontrolu nad ovakvim vidom ponašanja. Ovakav gubitak kontrole koji se pored ostalog odlikuje nemogućnošću prestanka određene aktivnosti nakon njenog započinjanja, je prisutan i kod drugih bolesti zavisnosti, i to je ključni fenomen po kome se zavisnost razlikuje od obične navike ili rutine. Zavisnik od interneta takođe može u potpunosti zanemariti svoje poslovne, porodične ili školske obaveze i nastaviti sa svojim ponašanjem i pored očiglednih dokaza da je ono štetno po njegovo fizičko ili mentalno zdravlje. Prema nekim naučnicima, internet zavisnost kod određenih osoba može ostaviti potencijalno teške posledice po mentalno zdravlje, i biti povezana sa razvojem nekog anksioznog poremećaja ili poremećaja raspoloženja poput depresije.
Lečenje zavisnosti od interneta je kompleksno, skopčano sa brojnim potencijalnim problemima i izazovima, i još uvek ne postoje jasne smernice u psihijatriji koje bi psihoterapeutu ukazale na ispravan terapijski protokol kod ovog poremećaja. Ovo je pre svega posledica činjenice da je internet kao tehnologija često neophodan u našem životu kao deo posla ili obrazovanja, pa smo stoga prinuđeni da puno vremena provedemo ispred ekrana. Osobe koje imaju problem internet zavisnosti, umesto naglog i trajnog prekida onlajn aktivnosti, često same pokušavaju da smanje štetu menjanjem obrazaca svog ponašanja, na primer kroz „tranziciju“ sa korišćenja pametnog telefona na korišćenje kompjutera. Ovo bi bilo slično pušaču koji cigarete zamenjuje bezdimnim duvanskim proizvodom, ili zavisniku od alkohola koji počinje da konzumira pića sa nižim procentom alkohola, i u pojedinim slučajevima može da da povoljne rezultate.
Psihoterapeut ovakav koncept smanjenja štetnosti može da primeni tako što će kod zavisnika od interneta pokušati da leči posledice poput depresije (umesto uzroka), a ponekad je rezultat ovakvog lečenja značajno smanjenje količine vremena provedenog na internetu. Ipak, verovatno je da određeni psihoterapijski pristupi poput kognitivno-bihejvioralne terapije daju najbolje rezultate u lečenju zavisnosti od interneta i društvenih mreža. U budućnosti će biti neophodno sprovesti detaljne naučne studije koje bi precizno odredile dijagnostičke kriterijume za ovaj poremećaj i predložile najbolje terapijske modalitete.
20. i 21. maja u TC Galerija, održan je 31. Dečiji sajam koji predstavlja najveću manifestaciju u regionu namenjenu predtsvaljanju proizvoda i usluga vezanih za pravilan rast i razvoj dece.
Prva fondacija za bezbednost dece na internetu zajedno sa svojim prijateljima i saradnicima iz Nacionalnog kontakt centra za bezbednost dece na internetu imala je svoj štand na kome su deca i roditelji mogli da se upoznaju sa načinom rada Fondacije i da dobiju brojne poklone.
Neposredan kontakt i razgovor sa decom i njihovim roditeljima su uvek dragoceni i predstavljaju obostrano zadovoljstvo.
Hvala organizatorima i našim saradnicima iz Nacionalnog konktakt centra za bezbednost dece na internetu na više nego uspešnom događaju. Spojili smo zabavu i edukaciju i pokazali spremnost da ulažemo u najmlađe, kako bi gradili odgovorno i stabilno društvo u kom su znanje, veštine i informacije najbolja zaštita!
Da li je posle agresivnosti i nasilja zaista moguća reparacija?
Koji elementi su potencijalni okidači agresije?
Da li se dete rađa sa predispozicijom za nasilje ili se to vremenom stvara?
Koliko uticaja na pojavu agresije ima okolina, internet i porodica?
I tako još mnogo realnih pitanja koje svako od nas bar jednom u životu sebi postavi. Odgovore tražimo svuda, počevši od interneta, baka i deka, stručnjaka, pa čak i od ljudi koji nisu iz struke, a imaju neko svoje logičko razmišljanje koje može i imati nekog smisla.
Stručnjaci o ovoj temi imaju različite stavove, neki su mišljenja da internet nije toliko odgovoran koliko je odgovorna sredina (porodica) u kojoj dete živi, neki su pak bili za to da internet ima mnogo više uticaja od porodice ukoliko dete više vremena provodi na njemu nego u interakciji sa roditeljima, dok su se neki držali po strani verujući da je mnogo više faktora, nego što stručnjaci mogu i da znaju, koji utiču na pojavu agresije kod dece u današnje moderno digitalno doba.
Melani Klajn – poznata dečija psihoanalitičarka, koja je razvila tehniku „terapija igrom“, sarađivala je sa psihijatrom i osnivačem psihoanalize (S) Zigmundom Frojdom. Melani se bavila proučavanjem dece i dečijim ranim razvojem, odnosno proučavanjem temelja razvoja. Saznanja do koji je svojim proučavanjima došla su joj omogućavala praćenje kasnijeg razvoja individue. U knjizi „Ljubav, mrznja i reparacija„ opisuje detaljno razne mehanizme odbrana i koliko ih svako od nas u nekom životnom trenutku ispoljava, jer razlika je u nama samima i način na koji ih doživljavamo i kako reagujemo.
Osnovni cilj života je živeti, i to živeti prijatno. Da bi se to ostvarilo, svako od nas pokušava da ovlada destruktivnim silama u sebi (puštajući ih da se iskale negde, preusmeravajući ih na nešto drugo ili ih mešajući s drugim osećajima), a sve to u cilju pribavljanja najveće moguće sigurnosti i zadovoljstva, što je cilj koji ostvarujemo beskrajno raznolikim, suptilnim i komplikovanim oblicima prilagođavanja. Svaki čovek teži da prevlada opasne i dezintegrišuće sile agresije i mržnje u samom sebi, koje, ako su prejake, mogu dovesti do bolnih lišavanja, pa čak i smrti. – Melani Klajn
Ana Frojd, pored Melani Klajn, takođe je doprinela rađanju nove podvrste dečije psihologije, tj. dečije psihoanalize. U njenoj knjizi „Ja i mehanizmi odbrane“ opisuje preko deset vrsti raznih mehanizma odbrane kojima se deca brane od samih sebe ili od drugih.
Neki od učestalijih mehanizama odbrane koje deca i odrasli koriste su:
Agresija – uglavnom se smatra kao instinkt agresije urođen kod čoveka i većine životinja, te da pretežno potiče iz potrebe za samoodbranom. – Melani Klajn
Projekcija – je naš prvi i osnovni način borbe protiv bola, napada ili bespomoćnosti. Putem ovog mehanizma svi bolni ili neprijatni utisci i osećaji bivaju trenutno izbačeni iz nas, ne priznajemo ih, odbacujemo ih i prebacujemo na nekog drugog. To je onaj svakidašnji primer projekcije „I ti takođe …“ – Melani Klajn
Poricanje – spoljašne realnosti koja je neprijatna predstavlja normalnu pojavu na ranom stupnju razvoja deteta za koji je karakteristična dominacija principa zadovoljstva. Kod male dece ovaj mehanizam odbrane je čest i bezopasan. Poricanje se kod dece vrši u vidu fantazije ili pomoću verbalnih formula. Detetovo „Ja“ opire se da prihvati jedan deo stvarnosti koji ne voli. Ono se najpre okreće od stvarnosti, poriče je, i ono neželjeno zamenjuje zamišljanjem izokrenute stvarnosti. – Ana Frojd
Potiskivanje – je odbijanje ega da se suoči sa unutrašnjim neprijatnim nagonskim impulsima, željama i afektima. Ovaj mehanizam odbrane predstavlja glavni, najradikalniji i najčešće korišćen mehanizam odbrane. On nije samo najdelotvorniji nego i najopasniji mehanizam. Kod dugoročnog potiskivanja može doći do nestajanja sećanja samog problema, ali njegova energija i dalje ostaje, tako da izmiče kontroli ega. Svrha potiskivanja je prekidanje veze između zabranjenih psihičkih sadržaja i sistema svesnog, kako ovi sadržaji ne bi prodrli u svest i u samo ponašanje deteta (čoveka). Potisnuto nije lako držati u nesvesnom stanju, jer ono vrši neprekidan pritisak u pravcu svesnog. – Ana Frojd
Ana Frojd nas navodi da osvestimo zašto je mehanizam Potiskivanje najopasniji i za dete i za odraslu osobu i koliko je teško potisnute emocije držati nesvesno. Iz navedenog možemo zaključiti da potisnute emocije se mogu godinama nesvesno – svesno potiskivati, ali će se one kad tad projektovati kroz ponašanje, tačnije, eksplodiraće sve ono što je potiskivano i, nažalost, se to završi sa ne baš srećnim krajem. Ono što se potiskuje može eksplodirati unutra i izazvati neke vrste bolesti, ili pak može eksplodirati spolja i ugroziti okolinu.
Sada se postavlja pitanje, šta to toliko utiče na potiskivanja emocija?
Istraživanja putem teorije i prakse nam kazuju da je mnogo faktora odgovorno za pojavu ovakvih mehanizama odbrane, tj. stanja u kojem se dete nalazi, počevši od porodice, okoline, škole, sadržaja sa interneta, idola deteta sa ekrana i drugih manje – više bitnih elemenata.
Mi ne možemo otkloniti sve elemente koji utiču na emocionalno stanje deteta, ali možemo svojim prisustvom i komunikacijom kroz otvorena pitanja (šta, kako i zašto), pomoći detetu da se suoči sam sa svim tim okolnostima koje utiču na pojavu trenutnog stanja. Dete će se tada osećati sigurnije i stabilnije kada zna da ima kome da se obrati i da će ga roditelji razumeti, i tu je već dete na pola puta ka reparaciji.
Ne postoji lek za emocionalnu stabilnost, ona se može samo izlečiti ljubavlju, razumevanjem i podškom.
Na koji način tehnologija utiče na razvoj mozga naše dece i šta pod hitno treba menjati u vaspitanju i obrazovanju? O tome govori dr Ranko Rajović, specijalista interne medicine, magistar neurofiziologije, autor NTC programa koji predaje u Sloveniji i osnivač Mense u regionu.
“Mozak naše dece postaje drugačiji. Već dugo godina učitelji i vaspitači upozoravaju da je svaka nova generacija koja stigne u prvi razred malo slabija u odnosu na prethodnu”, izjavio je dr Rajović i dodaje: “Motorički su slabiji, sa slabijim opštim znanjem, sebičniji su, empatija je slabija”.
Postojala je ideja da se istraživanja iz medicinskog znanja primene u praktičnu pedagogiju.
“Mi u medicini dobijamo odgovore šta se dešava u mozgu naše dece, mi nismo bili spremni za ovo što se dogodilo u OŠ „Vladislav Ribnikar“, mada se već videlo da nešto nije u redu već godinama sa ponašanjem dece. Vršnjačko nasilje je u porastu u celoj srednjoj Evropi. Izašao je tekst u Sloveniji da postoje nezamislive razmere vršanjačkog nasilja, toga nikada nije bilo”.
Dr Rajović smatra da ne možemo da optužimo samo internet i rijaliti programe, jer sve zajedno utiče na ponašanje deteta.
“Prvo ćemo da krenemo od roditelja, oni su najodgovorniji. To prvo okruženje za dete čine roditelji. Okruženje je važno 100% za razvoj deteta. Nekada se tvrdilo da je 50% genetika, a 50% okruženje, ali to nije tačno. Genetika je 100% potencijal, ali razvoj potencijala zavisi 100% od okruženja”, kazao je on i napomenuo: “Mi prvo imamo prezaštićenje, to je sociološki fenomen. Da bih objasnio reakciju roditelja, na primer mame, ja moram objasniti hormone, jer oni upravljaju nama, samim tim na naše ponašanje. Mama kada rodi bebu, dobije ogromne količine hormona oksitocina, to je hormon ljubavi. Biologija je tako napravila da mama zaštiti bebu. Ako beba plače, ko prvi ide da je vidi – mama ili tata? Pa mama. Beba stane na noge – ko prvi skače? Ponovo mama. Oksitocin upravlja mamom, zato se javi prezaštićenje i tata je tu da ga neutrališe. Nekada je mama imala dvoje, troje ili desetoro dece pa to nije bilo vidljivo. To izgleda tako da sve najbolje želimo za naše dete”.
Greške tokom odrastanja
Dr Rajović je istakao neke od grešaka koji roditelji prave tokom odrastanja bebe.
“Prva greška: roze soba se kupuje za ćerke, a plava za sinove. Nobelova nagrada je dodeljena profesoru Vizelu koji je zaključio da je velika stimulacija za mozak deteta kontrast, beba 30 dana gotovo ne vidi ništa, pa dajte kontraste. Druga greška tipično za mamu je da bebu pritisne na grudi i to je najzaštićeniji položaj, sreća tu je tata koji vrti bebu po rukama. Glava koja se ne pomera neće povezati ramena i noge, držite glavu bebe, ali nemojte da je fiksirate, to je bitno zbog stimulansa. Zaštititi dete je dobro, ali prezaštićenje nije. Na taj način mozak dobija manje impulsa i neke regije su smanjene, to se već upisuje u neuromedicini. Erih From je u prošlom veku pisao o tome da je to deo potrošačkog mentaliteta, i imamo decu koja žive „otvorenih usta“. Najbolje patike, igračke… Dete nauči da ima sve najbolje, ne zna šta znači čekati. Ako dete onda nešto ne može, u pubertetu dolazimo do problema: frustracije, prag toleranicije je nula… Mi tako podižemo dete”.
On je istakao da roditelji traže uspeh od deteta i da zato dete ide na jednu, tri, ili pet aktivnosti.
“Dete kao mali robot obavlja stvari okolo, a mozak tog deteta radi drugačije i ne može da izdrži. Deca izdrže zato što vole mamu i tatu, da ih ne razočaraju. Dete ima specifičan mozak koji radi na teta talasima, što znači da mora da živi, vidi, proveri i uđe u duboke regije mozga. Dete sa pet godina je na prozoru, gleda u pticu kako je sletela, uzela par zrna i odletela, detetu to traje i pamti svaki detalj, urezuje mu se u mozak. Nekada je bilo tako da dete bude tu, da ga vidimo u prostoriji, zbog fizičke bezbednosti. To je ostalo, ali dete danas dobije tablet i kompjuter i ulazi u nepoznat svet. Radio sam sedam godina istraživanja sa mlađim razredima osnovne škole u Srbiji, Sloveniji, Italiji i Hrvatskoj. Već tada je 50 odsto naših učenika provodilo po četiri – pet sati zadubljeno u mobilne telefone. Njima su se igrališta i parkovi preselili u telefon i evo šta se dešava”, kazao dr Ranko Rajović.
Virtuelni svet
Dr Ranko Rajović danas je govorio i o virtuelnom svetu i naglasio da odlazak u virtuelni svet nismo izučavali.
“Mislim da će morati da se menjaju postavke i psihijatrije, i psihologije, i pedagogije jer mi takve stvari nismo imali. Taj svet koji jeste bitan za razvoj mozga se pretvorio u svet agresije. Da ne ispadne da optužujem internet, ima tu korisnih stvari, ali naša deca ne idu na te sajtove. Ona idu tamo gde je negativan sadržaj, agresija, i kada odu u taj virtuelni svet mozak to obrađuje. Mi znamo da je to izmišljeno, ali mozak na to reaguje. Mi bukvalno imamo smanjene regije mozga. Limbički sistem koji učestvuje u reakciji šta je dobro, a šta nije, u kontroli emocija je smanjen kod naše dece sa deset godina u odnosu na starije generacije, i to je veliki problem. Mi moramo da prilagodimo okruženje, ne možemo mi da pustimo dete da samo sebi traži okruženje. Ima jako dobre dece, međutim, pojavljuju se ekstremi koji nikada nisu bili”.
Doktor ističe da deca u virtuelnom svetu ubijaju ljude i otkidaju im glave.
“To postaju deca bez empatije. Mozak je podešen da prima i obrađuje informacije. Pre 100 godina dete je primalo dve važne informacije tokom jednog dana, došla je baka ili spremamo gibanicu ili ovca je pobegla u šumu i idemo da je tražimo. Zatim se pojavio radio pa se broj informacija malo povećao, pa televizija… Veće linije informacija, veća dramatičnost, a onda internet. Prvo je bio na kompjuteru, sada je integrisan u telefon, sada nije deset informacija nego reka informacija. Ja bih telefon zabranio do četvrtog razreda, jer nikakvu korist nema, samo štetu. Čak i duže, ali niko me ne sluša”.
Mozak se brani tako što otupljuje
Dr Rajović je napomenuo da se mozak brani od reke informacija tako što otupljuje.
“Onda mi neko kaže druga su vremena, ali mi ćemo izgubiti decu zbog tog stava. U reci informacija mozak otupi. Pravi razvoj mozga je dečja igra, trče i druže se, to je prava socijalizacija – druženje. Igrice smanjuju dinamičku komodaciju oka, imaće problem sa koncentracijom i čitanjem, smanjuju hipokampus (deo mozga zadužen za memoriju i učenje) i bazalne ganglije (deo mozga zadužen za trčanje i skakanje). Internet je štetan jer na njemu deca gledaju najbolje patike i jakne i teraju roditelje da im ih kupuju, i roditelji jadni moraju i postaju robovi deteta”.
K. K. je mašina
Doktor Rajović je za Kostu K. koji je pucao u svoje drugove i čuvara škole OŠ „Vladislav Ribnikar“ kazao da je postupio kao mašina.
“Celokupan razvoj deteta je i emotivni i empatičan razvoj, vaspitanje, a ne samo znanje. To dete je postupilo kao mašina, on je planirao i crtao, to ukazuje na potpuni nedostatak empatije. Bilo je dece koja su to podržala i pravila šalu na društvenim mrežama. To rade bez ikakve empatije, to se zaustavlja prvo sa roditeljima, nema prezaštićivanja i ugađanja. Dositej Obradović je rekao da decu treba učiti dobroti i empatiji jer od toga sve zavisi. Šta ćemo sa decom bez empatije? Ovaj dečak misli da je dobro uradio zadatak, on je mašina za ubijanje”, rekao je dr Rajović i naglasio: “Lajkovi su nesreća. Vršačko nasilje je vezano za lajkove, jer kada to snime dobiju lajkove. Nažalost, dete kome ime ne mogu da spominjem je trend, samo druga deca nemaju pištolje. Sve više imamo takve dece, to su ekstremni primeri”.
Mi imamo empatiju, kompjuter je nema
Dr Rajović tvrdi da smo pre 26 godina, kada je Gari Kasparov izgubio od kompjutera, shvatili da mi ljudi ne možemo da budemo bolji od kompjutera po informacijama i znanju.
“Zato moramo da razvijemo empatiju i timski rad, nešto što kompujter ne može, a tek onda dolazi kreativnost. Kako ćemo stvarati zdravo društvo bez discipline, rada, reda, ljubavi i razumevanja? Neka deca u pubertetu, nažalost, tuku roditelje. To su deca kojoj smo sve dali i omogućili. Stvaramo generaciju „otvorenih usta“, bez obaveza i radnih navika, podbacili smo”, zaključio je dr Ranko Rajović.
Želja svakog roditelja jeste da mu dete izraste u mentalno, emocionalnu i fizički zdravu ličnost. U današnje digitalno doba to je znatno teže i zahteva mnogo veću angažovanost i prisustvo roditelja. Rešenje je u osvešćivanju samog roditelja da je potrebno da kontroliše upotrebu mobilnih uređaja u prisustvu dece, da je neophodno da pokaže svojim primerom detetu kako da konstruktivno koristi informacije sa interneta kako bi više naučilo i proširilo svoje znanje i interesovanje, smatra Bojana Stanković, autorka knjige „Deca uče od nas”.
Naša sagovornica objašnjava da statistika pokazuje da deca školskog uzrasta provode dnevno od šest do osam sati ispred ekrana, na internetu, igrajući igrice, gledajući „Jutjub”, društvene mreže… Vremenom postaju anksiozna, depresivna i često pomišljaju na samoubistvo, što govori da imamo posla s problemima mentalnog zdravlja među školskom decom.
– Zbog učestalog sedenja ispred ekrana povećao se broj dece koja imaju problema s kičmom i deformitetima nekih delova tela. Zbog povećanog broja zavisnosti od gledanja u ekran mnoga deca su izgubila osećaj za sitost pa često i bez potrebe organizma konzumiraju hranu, „brze” i nezdrave namirnice, što rezultira povećanim brojem dece koja se bore s gojaznošću i povišenim pritiskom. Statistika nam govori da se smanjio i broj dece koja su fizički aktivna. U svetu se u jednoj minuti javi dvoje dece zbog uznemiravanja putem društvenih mreža ili digitalnog zlostavljanja. Trauma i psihički problemi koji su uočeni kod dece koja su prošla ili prolaze ovakav vid zlostavljanja su na istom psihološkom nivou kao da su fizički zlostavljana – pojašnjava Stankovićeva.
U uzrastu do sedme godine se kod deteta skoro sve razvija, počevši od emocija, govora, hodanja, karakternih osobina, socijalne inteligencije do ponašanja i stvaranja navika. Deca stvaraju navike najčešće tako što oponašaju druge. Današnji sadržaji za decu su psihološki dizajnirani da bi im držali konstantnu pažnju, pa ukoliko roditelj pokuša da ugasi dati sadržaj, dolazi do nekontrolisane promene ponašanja koja se najčešće rezultira agresijom, plačem i vikanjem. Dešava se da je detetu potrebno po nekoliko minuta da bi se nakon gašenja sadržaja sa ekrana vratilo u normalno emocionalno stanje. Što je dete starije – minutaža povratka u normalu se produžava.
– Zavisnost od gledanja u ekran stvara se već u ovom najmlađem uzrastu. Primećeno je da su se kod neke dece zbog predugog gledanja u ekran pojavile uočljive mentalne i emocionalne, pa čak i fizičke promene. Sve što više odlažemo primenu ograničenja gledanja ekrana i kontrolu sadržaja koji deca gledaju, u budućnosti će biti samo još teže sve to držati u balansu. Postavlja se i pitanje kako telefoni čine decu nesrećnom. Članak objavljen u časopisu „Čajld development”, koji istražuje posledice korišćenja mobilnih telefona na fizičko zdravlje dece, ukazao je na povećan broj dece koja u sve mlađem uzrastu počinju s preteranim korišćenjem telefona, što za rezultat ima pojavu neuroloških bolesti, bolesti zavisnosti, problema sa spavanjem, ponašanjem i sa učenjem. To je razlog zbog čega treba da se poveća svesnost roditelja o korišćenju pametnih telefona u najmlađem uzrastu. Detetu do sedam godina nije potreban telefon – savetuje Stankovićeva.
Interesantno je da je jedan istraživač sproveo anketu među decom uzrasta od četiri do 18 godina, pitajući ih kako se osećaju pored roditelja koji stalno koriste mobilne telefone. Većina dece je odgovorila da se osećaju tužno, bezvredno, da su „višak” u porodici, što dosta utiče na njihovo emocionalno stanje. Neki su čak izjavili da zato namerno ponekad lome i kriju telefone od roditelja kako bi privukli njihovu pažnju.
– Bilo bi korisno i dosta delotvornije kada bi roditelji detetu pružili praktični primer da se ponekad može i bez telefona. Deca se osećaju manje važno i nebitno ukoliko primete da je roditeljima važnije da odgovore na poruku, „surfuju” po društvenim mrežama i rade na telefonu – zaključila je Stankovićeva.
Sandro Galea, dekan Univerziteta za javno zdravlje Bostonskog univerziteta i vodeći istraživač psiholoških uticaja masovnih trauma, i psiholog, Sara Lou, docent javnog zdravlja na Univerzitetu Jejl, u svojim israživanjima su se bavili nasilnim događajima koji su se desili u periodu od 1984. do 2008. godine u školama i univerzitetima, te su pregledajući 49 studija o masovnim nasilnim događajima, proučavali koliko su traume uticale na decu koja su svedočila i preživela nasilne događaje.
Baveći se ovim istraživanjem, objasnili su da su najčešća stanja viđena kod onih koji su preživeli nasilne događaje bila ozbiljna depresija i posttraumatski stresni poremećaj ili neki simptomi PTSP. Anksiozni poremećaji, panični napadi, zloupotreba supstanci (uključujući lekove), fobije i drugi problemi se takođe pominju u nekim studijama.
Neke studije koje su bile predmet ovog istraživanja su razmatrale ono što Sara Lou naziva “nespecifični psihološki stres”, kao što su osećaj straha i nelagode. Neki stručnjaci su u to uključivali i fizičke simptome, kao što su glavobolja i bolovi u stomaku.
Dekan Sandro Galea primećuje da postoji relativno mala studija o posledicama na mentalno zdravlje dece. Samo pet studija koje su ovo dvoje naučnika pregledali bavilo se srednjoškolskom ili mlađom decom i prevalenca PSTP i njegovih simptoma kretala se od 8 do 91 odsto, u zavisnosti od toga kad su i kako procenjivani.
Maja Rozin Slejter, vanredni profesor zdravstvene politike na Univerzitetu Stanford, vodila je noviju studiju, iz 2020. godine, koja je otkrila povećanje od 21,4 odsto u prepisivanju antidepresiva kod mlađih od 20 godina u lokalnom području gde se odigrao nasilni događaj, u poređenju sa oblastima koji su udaljene od 16 do 24km, i dve godine nakog što se nasilni događaj odigrao.
Ilon Mask je ime koje diže veliku prašinu. O njegovim poslovnim odlukama, dostignućima i novcu najviše se govori, ali veliko interesovanje izaziva i njegov porodični život.
Kada je pre dve godine svom detetu dao ime X Æ A-Xii, ceo svet je samo o tome pričao, a nedavno je javnost iznenadila vest da je Ilon prošle godine postao otac blizanaca sa svojom koleginicom iz kompanije Neuralink, pa je on sada zvanično otac – devetoro dece.
Kao i većina roditelja, Mask se takođe pridržava određenih pravila kada je u pitanju vaspitanje dece. Ovo su principi kojih se pridržava:
Učenje preko interneta
Njegov obrazovanju je veoma nekonvencionalan. Prošle godine je u jednom od intervju rekao da veruje da su njegova deca naučila više na internetu nego bilo gde drugde. „Mislim da su se moja deca uglavnom obrazovala na Jutjubu i Reditu. Naravno da su imala časove u školi, ali sudeći po količini vremena koje provode na internetu, mislim da odatle dolazi najveći deo njihovog znanja“, rekao je on.
Mask je otvoreni kritičar tradicionalnog obrazovanja. Jednom je izjavio da je fakultet samo gomila dosadnih domaćih zadataka, a poznato je i da od kandidata za posao u Tesli ne traži fakultetsku diplomu. „Mislim da su koledži mesta gde se ljudi zabavljaju i pokazuju da mogu da završe neke zadatke, ali to svakako nisu mesta gde oni nauče nešto“, rekao je Mask na jednoj konferenciji 2020.
Više knjiga manje video igrica
Ilonova ljubav prema video igricama u detinjstvu pomogla mu je da razvije strast za programiranjem, što mu je i te kako poslužilo u karijeri. Nije iznenađenje da su i njegova deca veliki entuzijasti za ovaj vid zabave. Iako direktor kompanije Tesla dozvoljava deci da biraju svoje hobije, on ima jedno strogo pravilo kada su u pitanju video igre.
Mas je, naime, u jednom intervjuu rekao da bi njegova deca trebalo da provode duplo više vremena čitajući knjige nego igrajući video igrice. Na ovaj način on ne ograničava njihove vreme koje provode u igranju video igrica, ali ipak pazi da istovremeno rade i druge stvari. Ilon kaže da je smislio ovo pravilo, kako bi izbegao stvaranje zavisnosti od različitih elektronskih uređaja kod svoje dece.
Teška iskustva su važna za uspeh
Ilon Mask veruje da se njegova deca moraju suočiti sa poteškoćama da bi postala uspešna. Lako je zaboraviti s obzirom na njegov trenutni status, ali milijarder se suočio sa mnogim izazovima tokom svog detinjstva. U školi su ga maltretirali do njegove petnaeste godine, a sa sedamnaest godina se preselio iz rodne Južne Afrike u Kanadu bez podrške roditelja.
Iako ovaj period u svom životu opisuje kao težak, Mask veruje da je zahvaljujući lekcijama koje je tada nučio danas to što jeste. Iz tog razloga, on ne želi da njegova deca tokom odrastanje ne dožive bar neka razočarenja i lične poraze, jer samo tako mogu da se pripreme za život.
Svest o zdravlju
Mask ohrabruje zdravu ishranu i zdrav život u svom domaćinstvu. Dadilja koja se svojevremeno brinula o njegovim trojkama otkrila je u TikTok video snimku da su milijarderova deca veoma zdrava. „Ova deca su tako mlada, a već brinu o zdravlju kao odrasli. Očekivala sam da žele brzu hranu ili drugu nezdravu hranu, međutim, oni su uvek predlagali da jedemo zdravu hranu za večeru“, izjavila je ona.
Dadilja je takođe otkrila da su se deca veoma lepo ponašala, pa ona pretpostavlja da je bonton takođe važan u Maskovoj porodici.
Aktivna uloga oca samo kad dete malo odraste
Mask je 2020. godine otkrio da ne igra veliku ulogu u podizanju svoje dece kada su veoma mala. Na rođenju njegovog sina X Æ A-Xii, rekao je: „Ne mogu mnogo da uradim trenutno. Grajms ima mnogo veću ulogu od mene trenutno. Kada beba poraste, biće više posla za mene”. On je tada rekao da je i u slučaju svoje druge dece, ostavio mamama i dadiljama da vode računa o njima za vreme prvih stadijuma njihovog razvoja, a aktivno se uključivao u njihovo odgajanje tek kasnije.
Za većinu dece, a posebno starijeg osnovnoškolskog i srednjoškolskog uzrasta, internet i društvene mreže odavno su postale deo svakodnevnog života. U vreme pandemije, upotreba interneta dobila je sasvim novu dimenzije. Deca su pohađala nastavu onlajn, odnosno putem prilagođenih mreža i kanala kojima pristupaju od kuće putem računara (ili drugih „pametnih“ uređaja), tako da vreme provedeno na internetu nije više primarno u službi zabave i razbibrige, već i za potrebe savladavanja školskog gradiva, izrade domaćih zadataka i generalno školovanja i edukacije.
Internet, sredstva mobilne komunikacije, društveni mediji jesu važni aspekti savremenog sveta, ali njihova ubrzana evolucija kao i evolucija rizika povezanih s njima, ukazije na potrebu da korišćenje (n)ovih tehnologija mora zadovoljavati kriterijume bezbednosti svih korisnika. Društvene mreže nude pristup velikom broju informacija i brojne mogućnosti komunikacije, ali deci i mladima donose i brojne pretnje. Informacione tehnologije nose sa sobom niz tradicionalnih opasnosti, kao što je vršnjačko maltretiranje, ali i stvaraju nove oblike iskorišćavanja i uznemiravanja dece, počevši od narušavanja prava na privatnost, pa do promovisanja nasilnih sadržaja, uznemiravanja, promovisanja po decu štetnih ponašanja, širenja govora mržnje i poruka usmerenih prema drugima. Teorijski, opasnosti i rizike na internetu možemo grupisati u tri veće kategorije: rizici od sadržaja, rizici od kontakta i rizici od ponašanja.
Sada znamo da postoje (ogromni) delovi interneta koje standardni pretraživači ne mogu da prepoznaju, a poznajemo ih pod nazivima Dark Net ili Deep Web, koji ne podležu zakonskim regulativama i kažnjavanju, jer su sakriveni. Ovo je, kako i samo ime ukazuje, najmračniji deo interneta kojem se pristupa putem posebnog softvera. Nažalost, nijedno dete nije potpuno zaštićeno od rizika boravka u onlajn svetu, ali su najugroženija deca koja imaju pristup internetu bez odgovarajuće zaštite i podrške i koja su u digitalnom prostoru isključivo prepuštena sebi. Podršku i usmerenje ne moraju da pružaju samo roditelji već i druge osobe od poverenja koje mogu imati više digitalnih kompetencija, na primer nastavnici ili vaspitači u boravcima. Često se čuje da je najefikasnija mera zaštite ne pristupati štetnim sadržajima, sa posebnim naglaskom na skriveni deo interneta (koji čini skoro 90% interneta). Međutim, moramo pretpostaviti da se to već dešava, jer su deca IT naprednija i veštije barataju digitalnim tehnologijama. Recimo, dete može putem ovih platformi da kupuje nelegalne softvere za igrice po jeftinijim cenama. Ne može se pouzdano znati u kojoj meri naši građani koristi mračni internet, ali svakako je neophodno kontinuirano raditi na jačanju kapaciteta mladih da prepoznaju opasne sadržaje, kao i na podizanju svesti o potencijalnim opasnostima.
Ono što roditelje pored sadržaja zabrinjava jesu i sledeća pitanja: Da li korišćenje interneta utiče na razvoj dece?Da li se deca socijalno izoluju ili povezuju kada koriste internet, i sa kim sve stupaju u kontakt?
Možemo se saglasiti da brz razvoj i dostupnost interneta i upotreba društvenih medija predstavljaju sasvim novu perspektivu u životu deteta. Primera radi, u inače bezbednom okruženju kao što je dom, mladi ljudi mogu brzo i lako pristupiti slikama, video zapisima i pričama koje za njih mogu biti uznemirujući. Društveni mediji donose brojne izazove i potencijalne opasnosti sa kojima se ranije generacije nisu suočavale, uključujući sajber (virtuelno) maltretiranje, proganjanje i objavljivanje privatnih informacija, koja bi mogla naneti deci dugoročnu štetu. U poslednje vreme svedoci smo da su ishodi mnogih aktivnosti na društvenim mrežama nažalost tragični za korisnike. Reč je o platformama ili mrežama na kojima akteri prate i odgovaraju na određene „izazove“, koji su često opasni i životno ugrožavajući po njih.
Takođe, u digitalnom svetu ne postoji pauza i mogućnost da se sklonimo – ono što je objavljeno ostaje vidljivo bez obzira da li smo prisutni na mreži ili smo sa nje isključeni. Čak iako se neki sadržaj izbriše sa mreže, postoji mogućnost da se on snimi ili fotografiše i da ostane zapamćen na nečijem uređaju. Posebno je važno uvek se podsetiti da je neophodno zaštiti privatnost i identitet dece na internetu, jer smo u svakom trenutku na jedan klik daleko od deljenja privatnih i ličnih sadržaja sa velikom publikom.
Prema istraživanju objavljenom u UNICEF publikaciji Kirišćenje interneta kod dece i mladih u Srbiji, u našoj zemlji situacija je sledeća: digitalno vršnjačko nasilje doživelo je 16% učenika, dok je 15% doživelo nasilje u interakciji uživo. Ispitanici češće priznaju da su bili žrtve, nego da su sami vršili digitalno nasilje. Podaci na koje posebno treba obratiti pažnju tiču se vremena i učestalosti boravka na internetu. Prema nalazima istraživanja, skoro trećina ispitanika ima probleme zbog količine vremena koje provodi na internetu ili ulazi u sukobe sa porodicom ili prijateljima. Gotovo polovina zapostavlja druženje i obaveze (npr. školske zadatke) i loše se oseća kada ne može da bude na internetu, dok skoro petina zanemaruje osnovne biološke potrebe zbog količine vremena koju provodi onlajn (na primer spavaju manje ili preskaču obrok).
Budući da rizici zbog povećane upotrebe interneta i društvenih medija bivaju sve izraženiji, važno je da mladi i odrasli koji brinu o njima, u kući, školi i drugde, budu upoznati sa ovim rizicima kao i sa načinima za njihovo prevazilaženje. Potrebno je deci obezebediti i učiniti dostupnim što više visokokvalitetnih sadržaja, obogatiti broj sadržaja na lokalnom jeziku, prilagoditi zaštitu tako da odgovara razvojnom nivou deteta (mlađoj deci treba više podrške i više uputstava), zaštititi privatnost i identitet detata, podizati nivo digitalne pismenosti i staviti decu u središte politika koji se bave digitalnim prostorom. Potrebno je raditi na informisanju i edukovanju javnosti kako bi se roditelji i deca bolje upoznali sa svim aspektima i potencijalnim problemima korišćenja društvenih mreža i interneta. Kampanje podizanja svesti trebalo bi da budu praćene predavanjima i diskusijama u školama o rizicima od boravka u digitalnom svetu i o tome kako se suprotstaviti raznim pretnjama, ali i koristiti pogodnosti i prednosti koje internet era sa sobom nosi. Preporuka je da fokus bude na kvalitetu vremena koje dete provodi na internetu, odnosno na sadržajima i aktivnostima, a ne na različitim zabranama i ograničenjima korišćenja interneta, što nikako nije preporučena mera.
Ako se na pravi način iskoristi i učini dostupna svima, digitalna tehnologija može da postane jedan od stubova stvaranja društva jednakih mogućnosti, jer će decu koju su iz bilo kog razloga izolovana učiniti vidljivijom, stvoriti mogućnosti i opremiti ih veštinama koje im mogu pomoći da ostvare uspeh u digitalnom svetu.
Prilagođavanje povećanoj upotrebi digitalne tehnologije u društvu zahtevaće, između ostalog, i određena prilagođavanja u roditeljstvu, stručnim pristupima i razvoju politika. Trenutna situacija je neobična jer su deca na mnogo načina pioniri i stručnjaci u ovoj oblasti, često prva koja isprobavaju nove aplikacije i programe, a ponekad ih čak i sama kreiraju. Da bismo se efikasno prilagodili ovoj situaciji i izgradili konstruktivne dijaloge o zdravoj upotrebi digitalne tehnologije u porodici, školi i društvu uopšte, očigledno će više nego ikada biti potrebno oslanjati se na glasove i iskustva – dece. Uopšteno govoreći, postoji verovatnoća da se svako dete susretne sa negativnim efektima upotrebe interneta. Međutim, za većinu njih to i ostaje verovatnoća. Najvažnije je da razumemo zašto su neka deca podložna riziku, a neka druga manje, kako bismo ih zaštitili i pružili mogućnost da uživaju u svim pogodnostima i prilikama koje nudi digitalni svet.
Tragičan dan kada je Kosta Kecmanović (14) usmrtio osmoro vršnjaka, čuvara i ranio sedmoro je na nama ostavio veliki trag i pokrenuo gomilu pitanja, nateravši nas da se vratimo pre svega na ona osnovna – šta znači biti dete i šta znači biti (dobar) roditelj?!
Kako pričaju ljudi koji poznaju porodicu Kecmanović, Kosta je bio spartanski vaspitavan, a njegovi roditelji su govorili da su “ponosni na svog malog genijalca”, jer pored obaveza u elitnoj školi, on ide i na brojne vannastavne aktivnosti i uspešno ih obavlja. Govori nekoliko jezika, ide u školu glume, muzičku školu, trenira više sportova, postiže najbolje rezultate na takmičenjima, odlikaš je.
K.K – dečak koji ubio osmoro dece i čuvara
Fenomen ambicioznih roditelja
Psiholozi, Vlastimir Stamenković i Leo Ivanišević, su nam rekli nešto više o fenomenu ambicioznih roditelja i o negativnim posledicama vršenja pritiska na dete.
– Fenomen ambicioznih roditelja je veoma čest u našem društvu. Ta vrsta pritiska roditelja na decu, neretko ima štetne posledice po mentalno i emocionalno stanje dece. Preterano visoka očekivanja roditelja od dece, stvaraju stres i pritisak na njih.
Ukoliko deca ne ispune ta očekivanja, iz raznih razloga, to može da dovede do javljanja anksioznosti, depresije ili pojave drugih problema. Ukoliko se deca preopterete aktivnostima, usled manjka vremena za igru i druženja sa vršnjacima, može da usledi i socijalna izolacija, rekao je psiholog Vlastimir Stamenković.
Psiholog Leo Ivanišević je istakao kako je ovo uobičajena pojava za emotivno nezrele roditelje koji decu vide kao produžetke sebe.
– To je uvek problem, jer je zadatak roditelja da neguje detetov autentični razvoj, da ga osposobi za život i pomogne mu da spozna svoje jedinstvene talente i interesovanja.
Decu odgajamo kako bi postali samostalne i nezavisne individue, a ne naši mali klonovi. Deca teže da se identifikuju sa svojim roditeljima tako da je neminovno da će vaše dete po nečemu ličiti na vas. Međutim, deca gledaju vaše postupke, a ne vaše reči. Ona uče od roditelja po modelu onoga što roditelj jeste, ne po modelu onoga što bi roditelj jako voleo da bude, a nije.
Deca moraju da imaju vremena za odmor i igru
– Usled prenatrpanosti aktivnostima, kod dece se javlja i nezainteresovanost za rad. Muzičke škole, škole glume, baleta mogu da budu veoma korisne za decu, ali one moraju da budu u skladu sa dečijim interesovanjima, u suprotnom deca neće da budu motivisana za rad, jer te škole zahtevaju veliko angažovanje deteta.
Veoma je važno da deca imaju dovoljno vremena za igru, da imaju mogućnost da budu deca. Da im se pruži prilika da sami razvijaju svoje talente i interesovanja, da uživaju u svom detinjstvu, ističepsiholog Vlastimir Stamenković.
Sa ovom tvrdnjom se slaže i Leo Ivanišević.
– Nije poenta vanškolskih aktivnosti da stvaraju pritisak. Bolje je da dete ima jednu vanškolsku aktivnost koju stvarno voli i u okviru koje ima lepu zajednicu (jedan sport, jedan jezik, jedan instrument), nego tri ili četiri od kojih pada na nos.
Takođe, vanškolske aktivnosti nisu obavezne i ne treba pritiskati decu da istraju u nečemu samo zarad istrajnosti. Ove aktivnosti su tu kako bi deca mogla da isprobaju svašta i pronađu se u nečemu – stoga potpuno je u redu da dete napusti jednu aktivnost da bi isprobalo drugu.
Ako je dete primorano da žonglira između aktivnosti, da bira između rađenja domaćeg i odlaska na trening, ili ukoliko mu aktivnosti zauzimaju svo slobodno vreme – to je znak da treba smanjiti obim.
Roditelji, upoznajte svoju decu
Psiholog Stamenković ističe da roditelji treba da upoznaju svoje dete i da imaju realna očekivanja od njega.
– Roditelji treba da budu svesni toga da često prenose svoje frustracije na decu, naročito ako nisu zadovoljni životima koje žive. Dete mora da ima vremena za odmor, za igru, za druženje sa vršnjacima. Moramo kao roditelji da budemo svesni kada preterujemo sa vannastavnim aktivnostima. Moramo da budemo uvek spremni da saslušamo svoju decu, da bismo razumeli njihove potrebe.
Kada je reč o zahtevima, tu moramo da budemo konkretni i jasni, ali, takođe, moramo da ih motivišemo i da im pružimo podršku za njihove ambicije. Moramo da budemo svesni posledica koje mogu da nastanu usled preopterećivanja dece.
Treba uključivati i dete u proces donošenja odluka. Treba buditi, na taj način osećaj kontrole i samostalnosti što svakako doprinosi njihovom mentalnom zdravlju. Svojim iskustvom roditelj treba da podrži i usmeri dete na odluke koje će da budu najbolje za njegov razvoj.
Visoka očekivanja moraju da budu praćena bezbednim emotivnim odnosom
Leo Ivanišević ističe da će pojedina deca veoma otvoreno da izraze nezadovoljstvo verbalno: “Ovo me više ne zanima”, “Ne želim da idem na ovo.” Dok će neka druga deca prosto početi da izbegavaju obaveze i da podbacuju u njima.
– Ukoliko je roditelj previše rigidan i insistira na tom prevelikom broju obaveza, dete će prosto početi da laže. Ići će u park sa društvom onda kada bi trebalo da je na treningu ili će naći neki drugi način da izvrda te obaveze.
Kada je reč o očekivanjima, da li ih uopšte treba postavljati, koliki pritisak vrše na decu i na koji način ih treba predstaviti (u smislu ako se očekuje nešto od deteta na koji način mu to reći, a ne izvršiti pritisak) – u redu je da imamo visoka očekivanja od dece, jer naš zadatak jeste da guramo decu u smeru razvoja i da ih podstičemo da ostvaruju potencijale.
Međutim, visoka očekivanja poručuju: “Ja verujem da ti to možeš i želim ti uspeh, jer te volim”, ali, ta visoka očekivanja moraju da budu praćena jednim toplim i bezbednim emotivnim odnosom u kom se dete vrednuje zbog onoga što ono jeste, a ne zbog onoga što radi.
Ukoliko deca strahuju od toga da će biti odbačena ukoliko ne isporuče rezultate, visoka očekivanja imaju kontraefekat, počinju da stvaraju pritisak, a dete stiče uverenje da je dobro samo onda kada ostvaruje uspeh i da ga bez tog uspeha niko ne bi voleo. Drugim rečima, dete stiče uverenje da ono, samo po sebi nije vredno ljubavi ukoliko ne ostvaruje rezultate.
Beograd -Vlada Srbije odlučila da se proglasi trodnevnu žalost zbog tragičnog događaja u OŠ “Vladislav Ribnikar”. Otkriven pun identitet dečaka. Uhapšen njegov otac.
Konferencija je počela minutom ćutanja.
Na konferenciji su se medijima i javnosti obratili ministar prosvete Branko Ružić, ministarka zdravlja Danica Grujičić, načelnik Beogradske policije Veselin Milić, kao i ministar unutrašnjih poslova Bratislav Gašić.
Ministar prosvete je izjavio da u ime Ministarstva izražava najdublje žaljenje povodom najveće tragedije koja je zadesila Srbiju i naš obrazovni sistem. “Tragedija koja se dogodila u OŠ “Vladislav Ribnikar”, osmoro dece je nažalost izgubilo život, kao i pripadnik obezbeđenja, dok su povređeni učenici i nastavnica hospitalizovani”, rekao je Ružić.
Ovo je bestijalni čin, rekao je Ružić, dodajući da je cela škola bila pod video-nadzorom. Bio je, kako je rekao, prisutan i školski policajac.
Prema njegovim rečima, hospitalizovano je šestoro dece i jedna nastavnica. “Zahvalni smo zdravstvenim radnicima, nastavnicima u školi, kao i timu psihologa koji su pozvani kako bi se roditeljima i učenicima pružila adekvatna podrška u ovom traumatičnom periodu koji nam sledi”, rekao je Ružić.
“Vlada je donela odluku da bude proglašena trodnevna žalost, a nastava u popodnevnoj smeni je suspendovana. Od sutra će nastava počinjati s minutom ćutanja”, rekao je ministar prosvete.
Istakao je i da je obavljen razgovor sa predsednicom Vlade Anom Brnabić, kao i da će o svemu biti konsultovan predsednik Srbije, da se izađe sa adekvatnijom slikom. “Apel je da dozvolimo porodicama preminulih da svoje preminule isprate na miru”, rekao je Ružić.
Ministarka zdravlja Danica Grujičić je rekla da ne postoji način da se stradala deca vrate. Dva dečaka koja su smeštena u Tiršovu su van životne opasnosti, dok je treća devojčica kritično jer je dobila prostrelnu ranu glave. Ona je pretrpela velika oštećenja.
Deca koja su u Urgentnom centru zadobila su takođe prostrelne rane, a najkritičnije je dečak sa više prostrelnih rana, među kojima su i one petog i šestog pršljena. Kritično je i nastavnica istorije, koja je takođe upucana.
“Sa 40 godina radnog staža i nakon devedesetih, kada smo se nagledali svega, ovo je možda moje najgore iskustvo”, rekla je vidno potresena ministarka zdravlja, koja je izrazila i najdublje saučešće svim porodicama čija deca su stradala.
Rekla je i da će Institut za mentalno zdravlje organizovati dva broja telefona na koje će moći da se jave svi oni kojima je pomoć potrebna, a biće hitno primljeni svi koji to zažele, dok će sve ostale radnje prema detetu koje je pucalo preduzeti nadležne službe.
Objavljen pun identitet učenika koji je pucao i plan koji je imao
Veselin Milić, načelnik Policijske uprave grada Beograda, rekao je da je policiju pozvala pomoćnica direktora, nakon čega je odmah poslata policija. Nakon toga policiju je zvalo N N lice i predstavilo se kao Kecmanović Kosta.
“Bio sam na hiljade uviđaja, a ovo je tragedija koja je za naše društvo nezapamćena i pitanje je šta treba da preduzmemo”, rekao je Milić.
Prema njegovim rečima, policija je na licu mesta lišila slobode Kecmanović Kostu, rođenog 2009, dodajući da je do sada prikupljenim informacijama K. K. planirao detaljno ubistvo. On je izabrao učionicu istorije jer je bila najbliže ulazu u školu.
“Napravio je plan ulaza i izlaza u školu i odredio, kako je naveo, prioritetne mete. Skica izgleda kao iz video-igrice, što ukazuje da je detaljno planirao kako da uđe i u koja odeljenja”, rekao je Milić, dodajući da dečak nije policiji saopštio šta je motiv njegovog zločina ali da je svesno izabrao 3. maj za datum izvršenja i učionicu za istoriju, jer se nalazi blizu ulaza u školu i jer je prvi čas imalo njegovo odeljenje.
Načelnik je rekao da je K. K. imao dva pištolja čiji je vlasnik njegov otac, kao i četiri Molotovljeva koktela, i da je odmah po ulasku u školu ubio čuvara, dežurnu učenicu i dve učenice koje su se tu zatekle.
Nakon toga je promenio okvire i otišao u kabinet istorije, gde je pucao na nastavnicu i drugu decu.
Posle toga je napustio školu i iz dvorišta pozvao dežurnu službu policije kojoj je saopštio šta je uradio.
Postojala prijava vršnjačkog nasilja nad K. K.?
Upitan da li je tačno da je dečak koji je pucao u školi na Vračaru ranije prijavljivao vršnjačko nasilje, ministar prosvete je rekao da postoje nalazi iz Tiršove i Centra za socijalni rad, kao i da se radi o rasekotini na usni, do koje je došlo na školi glume, privatnoj, po čemu se došlo do zaključka da se dalje nije moglo postupati.
Ministarka zdravlja je rekla da je krajnje vreme da se obrati pažnja na mentalno zdravlje, a ne samo na fizičko i da mora da se vrati institucija porodice.
Nismo u mogućnosti da okvalifikujemo ovakvo delo, ali sigurno je da se radi o delu protiv opšte bezbednosti.
Načelnik beogradske policije je rekao da MUP ne može da okvalifikuje ovo delo, jer to radi tužilaštvo, kao i da se sigurno radi o najtežem obliku ugrožavanja bezbednosti. “Radi se o maloletnom detetu koje je po svim izjavama uzoran đak i koji nije imao nikakve uočene mentalne ili druge probleme koji bi ukazivali na ovo”, rekao je on.
Otac K. K. uhapšen
Ministar unutrašnjih poslova Bratislav Gašić rekao je da MUP zakon obavezuje da ne objavljuje prevremeno informacije i da one nisu izlazile iz državnih institucija, već su ih na internet stavljala deca, koja su uspela da izađu iz škole.
Odgovarajući na pitanja novinara da li je tačno da je K. K. i ranije pretio da će baciti bombu u školu, ministar prosvete je rekao da takve informacije nikada nisu dostavljene MUP-u, kao i da o tome nije znala ni direktorka škole, njena pomoćnica, kao ni bilo ko drugi. “Ukoliko ima takvih informacija, molim da se dostave nadležnim organima, odnosno ako je neko znao za to, a nije prijavio, on će biti sankcionisan”, rekao je Ružić.
Gašić je rekao da je otac izvršioca ovog teškog dela uhapšen. “Ono što do sada imamo od prikupljenog saznanja: otac izvršioca ovog teškog dela je uhapšen, oba pištolja koja su nađena – i u rancu i koji je predmet izvršenja krivičnog dela – su imali legalne dozvole od strane muškog roditelja, on (otac) tvrdi da su bila zaključana”, rekao je Gašić.
Upitan kako je moguće da je dete moglo doći u posed oružja, Gašić je rekao da otac ima više komada oružja, izdatih 2016. i 2017. godine, da su ta oružja bila zaključana pod šifrom. “Dete je očigledno imalo šifru od sefa čim je došlo u posed ta dva pištolja i tri okvira puna sa po 15 metaka koja su nađena pored ispaljenih čaura i onih koji su ostali u samom oružju”, objašnjava ministar.
Po nezvaničnim informacijama, kako je rekao ministar, dečak je sa ocem išao u streljane, gde je vežbao pucanje. “Ne znam šta da kažem i prema roditeljima, to jest ocu, biće preduzete zakonom predviđene mere”, dodao je Gašić.
