Prošlo je više od mesec i po dana otkad je počeo upis budućih đaka prvaka,a predškolci se na testiranju nisu pokazali u najboljem svetlu – nisu samostalni i manjka im pažnje. Međutim, ni njihovi lekarski pregledi nisu zadovoljavajući jer, kako lekari ističu, većina mališana ima problema s kičmom, oslabljen im je vid, muče se sa izgovaranjem pojedinih glasova, a što je najgore, gojazni su jer su fizički neaktivni.
Još u februaru, roditelji budućih đaka prvaka upustili su se u avanturu zvanu „priprema za upis u školu„.
Proces upisa dece u prvi razred obuhvatao je različite medicinske preglede, provere vakcinalnog statusa, kao i elektronsko pribavljanje dokumentacije putem usluge eUpis, što su mnogi do sada i obavili.
Sistematski pregledi, koji su obavezni za svako dete pred upis u školu, obavljali su se u pedijatrijskim službama domova zdravlja prethodnih tri i po meseca. Kako bi se procenilo zdravstveno stanje i zrelost budućeg prvaka, on je prošao pregled kod otorinolaringologa, oftalmologa, stomatologa, fizijatra i logopeda.
Na osnovu velikog broja dece koji je prošao lekarske pregede, lekari su saglasni da se većina mališana suočava sa različitim zdravstvenim i razvojnim izazovima.
Pedijatar Ana Nastić iz beogradskog Doma zdravlja Palilula kaže da su sistematski pregledi predškolaca pokazali alarmantne rezultate – nedovoljno razvijen govor kod dece, mali fond reči kojima raspolažu, nedostatatak socijalizacije, deformitet kičme, ravne tabane, nedovoljno razvijene motoričke sposobnosti i što je nagore, gojazni su.
„Glavni uzrok svih ovih problema kod dece jeste nedovoljna fizička aktivnost. Nažalost, deca sve manje i manje provode vreme napolju, roditelji ih ne podtsiču da vežbaju, trče, skaču, valjaju se po travi, nego ih drže pod staklenim zvonom ili jednostavno nemaju vremena da izađu sa njima u park. Umesto fizičke aktivnosti, deca sede za kompjuterima, gledaju u pametne telefone, televizore, zbog čega im je koncentracija na nuli“, objašnjava ona.
The embittered boy using his laptop computer on white background.
Zbog svega navedenog, logično je da deca imaju problema s kičmom, vidom i govorom, naglašava ona.
„Ako dete dva sata u kontinuitetu sedi na kauči i gleda crtani ne trepćući i tako još nekoliko puta u toku dana, pa svaki dan, naravno da će kičma ‘iskočiti’ iz normalnog razvoja. Zapravo, malo njih ima skoliozu kičme, dok je kod većine ustanovljena vratna lordoza, a to je posledica gledanja u telefon“.
Deca s dioptrijom od treće godine
Naša sagovornica kaže da ima dece kojima je potvrđena dioptrija još u trećoj godini, a da u porodici niko nema problema s vidom.
„Na osnovu toga se može zaključiti da je deci, usled tolikog gledanja u televizor i telefone, oslabio vid. A njihov govor je tek posebna priča. Nemaju pravilan izgovor pojedinih glasova i to je, donekle, uobičajena pojava, ali ne za toliki broj dece. Međutim, danas deca sve manje recituju, a u uši im ulazi muzika raznoraznih pevača sa televizora. To je zabrinjavajuće. Dete sa šest-sedam godina mora pravilno da kaže čaša, zamotuljak i slično, a ne da izokreće reči“.
Pedijatar dr Saša Milićević primećuje porast dece sa kifozom, skoliozom, ravim tabanima i kratkovidosti, kao i povećan broj dece sa različitim oblicima dečje astme.
Ističe da nedostatak sna, neadekvatna ishrana, konzumacija nezdrave hrane i gaziranih pića, kao i izloženost duvanskom dimu, doprinose ovim zdravstvenim problemima.
Deca u Srbiji provode više od sedam sati dnevno na internetu, pokazuje najnovije istraživanje Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“.
Dečji psihijatri upozoravaju da je naša zemlja na ivici epidemije „ekranizma“ među maloletnicima, koji zbog zavisnosti od video igara, društvenih mreža i generalno interneta, odbijaju da idu u školu, gube dodir sa realnošću, a ako im se oduzme „dnevna doza“ telefona – prete i samoubistvom.
Roditelji u Srbiji s razlogom su zabrinuti za svoju decu, kod koje primećuju znake zavisnosti, a nemaju rešenje kako da ih izvuku iz kandži „ekrana“, pa čak i kad su u pitanju mališani mlađi od 10 godina.
“Moj Luka je tipična žrtva te velike pošasti – ‚ekranizma‘. Nije problem samo telefon, već i televizor i Jutjub, a od nedavno i Soni. Pred sobom svakodnevno ima tri različita zla, a njegovo ponašanje u kući je nenormalno. Kad mu zabranimo vreme pred bilo kojom vrstom ekrana, postaje anksiozan, ljuti se, agresivan je, a ima samo sedam godina“, priča za Nova.rs Miloš Jokić iz Beograda, koji je zbog problema sa zavisnošću, sa kojim se bori njegovo dete, ali i cela porodica, tražio pomoć stručnih lica.
Roditelji nedosledni u odlukama
Samo kad je napolju, Luka je miran, ali kad uđe u kuću, ekran se podrazumeva.
„Ne možemo stalno da ga izvodimo u park. Ako je u kući, nemoguć je. Uzmemo mu telefon, ali on pokušava da nam ga otme na sve načine. Problem je i u našoj nedoslednosti. Dovoljno je da jedan roditelj popusti i vrati mu telefon i gotovo. U jednom periodu rekli smo mu da će moći da igra igrice samo vikendom, ali to nikako ne možemo da održimo. Još je mali, a vlada tehnikom kao programer, u svemu tome se super snalazi, ali je sve dalji od realnog života“, kaže Miloš.
On smatra da je većina današnje dece „zrela za lečenje“.
„Deca prave sebi ogromnu štetu, a onda i roditeljima. Nerviram se, svestan sam problema, ali ne mogu da ga rešim. Jednostavno ne možemo da ga izmestimo iz tog civilizacijskog okvira u kojem je čitava njegova generacija. Mislim da je ključ u istrajnosti i nadi da će to da se promeni sa obavezama koje stižu s godinama. On maksimalno zloupotrebljava našu popustljivost, a kada mu uzmemo telefon vređa nas, lupa vratima. Nema koncentraciju ni za šta, ne može da čita knjige za njegov uzrast, da piše slova, a čak i kad na to pristane, bude samo da bi posle dobio telefon”, žali se ovaj zabrinuti roditelj.
Jedan od poraznih podataka je i taj da se u Institutu za mentalne bolesti u Beogradu, zbog zavisnosti od video-igrica godišnje hospitalizuje više od 30. dece.
„Vreme koje detetu može da se toleriše pred ekranom je pola sata do sat vremena dnevno, radnim danima i vikednom do sat i po. Tu spadaju video igre i društvene mreže. Nažalost, duži niz godina postoji tendencija povećanja vremena provedenog pred telefonom, kompjuterom, igricama. Ta zavisnost koja se razvija kod dece, ali i odraslih, je na nivou heroina. Odnosi se na sve što je u virtuelnom svetu, a svako u skladu sa godinama bira svoje sadržaje“, objašnjava za Nova.rs dr Ivica Mladenović, načelnik Klinike za bolesti zavisnosti Instituta za mentalne bolesti u Beogradu.
Ako se ne leči – postaje „novo normalno“
Lečenje ove vrste zavisnosti vrlo često nije moguće, pa postoje šanse, upozorava doktor, da moderno društvo ovakvo zavisničko ponašanje svrsta u – normalno.
„Postavlja se pitanje koliko ova zavisnost uopšte može da se kontroliše i leči. Kad sistem ne može da izađe na kraj sa nekim problemom, onda ga normalizuje. Sistemu to na neki način i odgovara, da ljudi budu pred kompjuterima, praćeni, kontrolisani. Sistematski se ljudi uvlače u mašinu, a posle se čudimo broju zavisnika među maloletnicima. Ovaj problem je ekstremno veliki, a već je izmakao kontroli. Velike pare su u igri, ljudi ne žele da se odreknu lake dobiti i zarade, a stradaju najmlađi i porodice“, naglašava dr Mladenović.
Rigorozne mere su jedina šansa, smatra on.
„Zabraniti mobilne telefone u školama, uvesti uniforme do osmog razreda i zavesti neki red. Imamo ozbiljno teške pacijente. Dolaze nam na kliniku momci i devojke od 15 godina, koji ne žele više da idu u školu, jer na internetu, kažu, imaju sve. Informacije, druženje, život. Javljaju nam se kad su već debelo zaglibili u zavisnost. Roditelji su u strašnom problemu, jer po zakonu srednja škola nije obavezna, pa ne mogu da ih nateraju da se dalje školuju. Ti mladi ljudi jednog dana neće imati prijatelje, porodicu, partnere, ostaće sami, zatvoreni u četiri zida sa svojim ekranima, pa koliko izdrže…“, zaključuje doktor Mladenović i dodaje da rešavanje problema ekranizma nije samo do porodica, već do sistema u državi i vrednosti u društvu koji hitno moraju da se menjaju.
Podsećamo, rezultati međunarodnog istraživanja o ponašanju u vezi sa zdravljem dece školskog uzrasta u Srbiji, koja su objavljena u aprilu ove godine, otkrili su nam zabrinjavajuće podatke, da učenici u našoj zemlji „značajan deo dana provode u korišćenju elektronskih medija, a svaki jedanaesti učenik (8,8 odsto) u korišćenju društvenih mreža provodi sedam ili više sati dnevno“.
Takođe, u proseku svaki deseti učenik (9,9 odsto) ima znake „problematične upotrebe društvenih medija, što je veći procenat u poređenju sa 2018. godinom, kada je bilo 7,0 odsto, a svaki četvrti učenik igra igrice svaki ili svaki drugi dan“.
Simptomi zavisnosti od ekrana
Fizički:
Problemi sa vidom
Atrofija mišića
Gojaznost (nezdrava hrana) ili preskakanje obroka po više dana
Psihološki:
Povlačenje u sebe
Epinapadi
Zapostavljanje druženja sa vršnjacima
Izmenjen odnos sa roditeljima
Povećavanje „doza“ od pola sata, sat, na dva, tri, pet, 10 sati
Sve manje uključivanje u socijalne aktivnosti
Dete ne izlazi iz sobe, sve vreme je na internetu
Agresivno ponašanje
Kad im oduzmete ekran javlja se apstinencijalni sindrom
Deca prete samoubistvom
Lome po stanu
Lažu roditelje
Nekontrolisano ponašanje prema sebi i drugima
Moguća rešenja:
Sistemsko rešavanje problema od strane društva
Uvođenje određenih mera u sistem obrazovanja
Provođenje više vremena sa decom od strane roditelja
Ograničavanje vremena na telefonu do sat vremena dnevno uz obavezno objašnjenje detetu zašto je granica i kontrola važna
Jedanaestogodišnji dečak je umro nakon što je učestvovao u navodnom Tik Tok izazovu koji se završio tragično, navela je njegova porodica.
Dečak Tomili Grejsi Bilington (11) preminuo je 2. marta nakon što je pokušao da izvede TikTok izazov pod nazivom “hroming”, koji podrazumeva namerno udisanje hemikalija kako bi učesnici došli u stanje opijenosti. Kako prenosi njegova porodica, ta nimalo bezobasna igra je u jednom trenutku pošla naopako, a dečaku je odmah stalo srce i preminuo je na licu mesta.
On je izgubio život u kući svog prijatelja u Lankasteru. Kako prenosi Miror, srčani zastoj doživeo je oko 12:30 časova, nakon čega je hitno prebačen u bolnicu, ali lekari nisu uspeli da ga povrate. Iz policija Lankestera rekli su da njegova smrt za sada ostaje “neobjašnjiva”.
Prema rečima njegove bake, Tine Berns, dečak je pokušao da isproba ovaj TikTok trend zajedno sa svojim drugom.
“Otišao je da prespava kod druga, a tamo je i umro. Dečaci su isprobavali onaj glup trik. U bolnici su učinili sve da ga spasu, ali ništa nije uspelo. Napustio nas je”, ispričala je neutešna baka.
Portparol TikToka rekao je da ne postoje dokazi koji ukazuju da je ovaj izazov vezan za tu platformu i da je bio u trendu na toj društvenoj mreži.
Njegova baka Tin odala je počast svom unuku opisavši ga kao bistrog i energičnog dečaka.
“Imao je zlatno srce, baš kao i njegov otac. Naša porodica je potpuno uništena”, rekla je Tin.
Porodica je ovom prilikom želela da podigne svest o opasnosti društvene mreže TikTok za mlade i pozvala gigante društvenih mreža da što pre učine nešto kako bi zaštitili decu na internetu.
“Naša porodica je u užasnom stanju, ali hoćemo samo jedno. Ne želimo da druga deca koriste TikTok ili budu na društvenim mrežama. U stvari, želimo da TikTok bude uklonjen i da deci mlađoj od 16 godina ne bude dozvoljeno da koriste društvene mreže. Ovo nas je slomilo, ali želimo da pomognemo i drugima i da podignemo svest porodicama da čuvaju svoju decu”, rekla je Tina.
Majka dečaka, Šeri, se takođe oglasila povodom tragedije i pozvala sve roditelje da pripaze na svoju decu.
“Molim vas, sakrijte dezodoranse od svoje dece. Ovo je mog sina koštalo života. Deca koriste ovakve hemikalije da bi ih udisali i vidite šta može da se dogodi”, napisala je ona na Fejsbuku.
Šta je tačno hroming?
Poznatije kao duvanje ili šmrkanje, hroming podrazumeva izazov u kom se udišu hemikalije kao što su boje, rastvarači, proizvodi za čišćenje ili benzin. To ima veliki uticaj na centralni nervni sistem i dovodi do usporavanja moždanih aktivnosti. Ovaj jako opasan trend može prouzrokovati nejasan govor, vrtoglavicu, halucinacije, mučnine i dezorjentaciju. Takođe, udisanjem hemikalija može doći i do srčanog udara ili gušenja.
Trend se na društvenoj mreži TikTok pojavio 2018. godine i to u Velikoj Britaniji. Kako se radi o veoma opasnom trendu, platforma je nedavno blokirala sve video snimke i objave koje koriste ovaj termin.
Gojaznost dece i adolescenata i u Srbiji poslednjih godina poprima epidemijske razmere, a posebno zabrinjava podatak da broj gojazne dece konstantno raste, kaže primarijus mr sci. med dr Snežana Lešović, pedijatar endokrinolog, načelnik Centra za prevenciju i lečenje gojaznosti kod dece i adolescenata Specijalne bolnice za bolesti štitaste žlezde i bolesti metabolizma “Zlatibor”.
Ona podseća na podatak iz istraživanja Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut” iz 2019. godine da skoro svako treće dete ima višak kilograma.
Kaže i da je uočen porast gojazne dece od 5 do 6 godina.
Broj gojazne dece u stalnom porastu
– Posebno zabrinjava podatak da broj gojazne dece konstantno raste. U 2000. godini učestalost prekomerne uhranjenosti kod dece i adolescenata uzrasta od 7 do 19 godina u Srbiji je iznosila 8,2 odsto, gojaznosti 4,4 odsto, a nakon 19 godina uočen je porast broja prekomerno uhranjenih na 16,6 odsto i gojaznih na 12,9 odsto. Uočen je porast gojazne dece uzrasta od 5 do 6 godina i on iznosi 21,1 odsto – kaže za “Blic” dr Snežana Lešović.
Gojaznost u svim uzrastima ugrožava zdravlje dece, a posebno je povećan rizika za nastanak komplikacija bolesti ako se javi do pete godine i ako se ne leči.
Do 2025. broj gojazne dece mlađe od pet godina širom sveta sa trenutno procenjenih 41 miliona, porašće na 70 miliona. Prema podacima objavljenim u Svetskom atlasu gojaznosti smatra se da će oko dva miliona stanovnika u našoj zemlji, odnosno 28 odsto, biti gojazno do 2030. godine, dok će još preko 215.000 dece uzrasta od 5 do 19 godina, što je 18 odsto biti gojazno – navodi dr Lešović.
Faktor rizika za mnoge bolesti
Naša sagovornica podseća da gojaznost ne predstavlja samo estetski problem već je udružena sa značajnim komplikacijama kod dece i mladih i važan je faktor rizika oboljevanja u odrasloj dobi.
– Gojazna deca imaju povećan rizik za nastanak brojnih komplikacija, naglašava doktorka i nabraja:
insulinska rezistencija
poremećaj prometa šećera u organizmu
povišen holesterol i trigliceridi
metabolički sindrom
dijabetes tipa 2
povišen krvni pritisak
povećan rizik za pojavu ortopedskih bolesti
povećan rizik za pojavu respiratornih bolesti
povećan rizik za pojavu kardiovaskularnih bolesti kao što je rana pojava ateroskleroze
gojaznost dovodi do smanjenog kvaliteta života
gojaznost stvara brojne psihološke probleme
gojaznost skraćuje očekivanu prosečnu dužinu života
Prema njenim rečima, verovatnoća da gojazno dete u uzrastu od 4 godine bude gojazno i u odraslom dobu iznosi približno 20 odsto, a za gojaznu decu pre puberteta je veća od 60 odsto:
– Od 60 do 85 odsto gojaznih adolescenata ostaje gojazno u odraslom dobu – objašnjava dr Lešović i naglašava da gojaznost ugrožava i socijalni i profesionalni napredak, te se takva deca i adolescenti suočavaju sa stigmatizacijom i diskriminacijomu u mnogim oblastima života.
Barem jedan sat fizičke aktivnosti i dovoljno sna
Mnogi od njih, podseća, imaju i neprijatna iskustva sa vršnjacima.
Doktorka Lešović ističe i da okruženje u kojem danas deca odrastaju snažno podstiče nastanak i održavanje gojaznosti, čime se otežava usvajanje zdravih navika u ishrani i fizičkoj aktivnosti.
Ona navodi i životne navike koje doprinose gojaznosti:
Urbanizacija, globalizacija tržišta i ekonomski razvoj uzrok su naglih promena stila života i ishrane.
Naša deca imaju hiperkalorijsku ishranu, neredovne obroke, nekontrolisano unose grickalice, slatkiše, brzu hranu i sokove
Zašto niko u Srbiji ne govori o tome da nam je svaka generacija dece gora od prethodne dve?, upitao je prof. dr Ranko Rajović na nedavno održanoj tribini na Učiteljskom fakultetu u Beogradu.
Ranko Rajović, koji je šef Katedre za neuronauke u vaspitanju i obrazovanju na Pedagoškom fakultetu u Kopru, navodi da su rezultati iz njegovog polja rada – neuronauka u vaspitanju i obrazovanju – već 15 godina alarmantni i upozorava da gradska deca sve više ispoljavaju smanjenje dubokih regija mozga na snimcima.
“To podrazumeva smanjenje kognitivnih sposobnosti, što je evidentno kod svake nove generacije. Slabo se govori o tome da je svaka generacija sve slabija i slabija, ona više ne mogu da uče, ne mogu da sede, da pišu, čitaju…”, navodi dr Rajović.
Zašto je važno učenje kroz igru?
On otkriva da je slična situacija u čitavom regionu.
“U Hrvatskoj prošle godine 4.000 dece nije primljeno u 1. razred, nisu sposobni za školu. To je 10 odsto generacije, a plus je 15 odsto dece primljeno sa dodatnom podrškom. U Crnoj Gori od 103 maturanta, 90 nije položilo prijemni ispit na na Medicinskom fakultetu, a to su najbolji đaci… Pa, mi vi sad recite- jesu li prijemni sve teži i teži ili su deca sve manje sposobna? Pa ovo drugo. Sve je gore i gore…”, kaže specijalista.
Alarmantno je to što u Srbiji niko ne zna da mu kaže koliko je to dece kod nas.
“Direktor jednog vrtića u Trsteniku mi je rekao da konstantno upisuju 1.000 dece u predškolsko. Pre 20 god, bilo je dvoje, troje dece sa problemima u razvoju, pre 10 godina oko 15, pre pet godina 30-40, a danas ih je 300”, navodi profesor.
Dr Rajović kaže da je jedini motiv deteta igra, što sve manje dece u gradovima praktikuje.
“Da bi učenje bilo kako treba, mora da se aktivira retikularna formacija, to je moždano stablo, koje kada se aktivira, pokreće se i ceo mozak. A kad se aktivira? Kad je nešto interesantno. Da li je učenje napamet interesantno? Pa nije. Ne sme da postoji stres kod dece, a nažalost, danas je škola za našu decu stres. Pitali smo učenike da li vole školu, u prvom razredu svi vole, u drugom skoro svi, u trećem 30 odsto ne voli, a u četvrtom još više. Deci se znoje dlanovi, lupa im srce, to je akutni stres, a šta je mozak – organ za preživljavanje, ako on oseti lupanje, znojenje, šta mu mozak poručuju – pa beži, spasavaj se..”, objašnjava naš stručnjak.
Mi im ne olakšavamo ništa, dajte da menjamo metode, poziva on obrazovnu struku.
“Spremamo ih za zanimanja kojih više nema, treba da ih učimo da misle. To je funkcionalno znanje, da uče da povezuju informacije. Učenje napamet je prevaziđeno. Dopamin je najvažnija stvar za učenje, on je fokus.. A dečji mozak do 12 godine, dok sazri, dobija ga jedino kad se igraju. Kad je dete stalno u strahu, aktivira se adrenalin i noradrenalin. Kome je do učenja tada- kada osećaju opasnost”, kaže dr Rajović.
Empatija kod dece
Na pitanje kako da škola i roditelji podstiču empatiju kod dece, tvrdi da se zajedništvom stvara empatija, a ako odu u virtuelni svet, tamo je nema.
“Naša deca pokazuju manjak empatije u gradu. Gradska deca koja imaju sve, njima je svaki vikend rođendan. Dopamin jednako detinjstvo, jednako sreća. Ako dobija sve što želi, mozak nauči tako i ako nešto ne može, prag tolerancije ne samo da je nizak, nego ne postoji. Frustracija kod deteta postaje visoka, ono postaje agresivno, misli da je deo sveta, a ono treba da bude deo porodice”, podvlači naš sagovornik.
Kaže da postoje medicinski dokazi da mobilni telefon utuče na smanjenje hipokampusa.
“To je hard disk, glavna komponenta mozga, deo hipokampusa formira kontrolu emocija, mi nismo učili da je moguće da se ono smanji. Erik From je pre 50 godina pisao da, ako u to vreme nekom oduzmete radio tri dana, doživeće akutne, psihičke probleme. Isto je danas sa telefonom, samo na tri sata. A šta će biti problem sa kontrolom emocijom za 10 godina, videćemo, možda već i primećujemo. Ako nema kretanja, gradsko dete ima smanjene bazalne ganglije, duboke regije mozga… Više bih voleo da naša deca idu da čuvaju ovce pet dana”, poručuje specijalista.
On ističe da mora da se zna šta predstavlja roditelj.
“Roditelji su postali bankomati koji ispunjavaju želje deteta. Gubi se autoritet u školama, i tu je krivica na roditeljima. Roditelj mora da bude autoritet”, zaključuje dr Ranko Rajović.
ИСТРАЖИВАЊЕ ИНСТИТУТА ЗА ЈАВНО ЗДРАВЉЕ О ДЕЦИ ШКОЛСКОГ УЗРАСТА
Трећина ученика петог и седмог разреда основне школе и првих разреда средњих школа учествовала је у тучи барем једном годишње, а сваки седми био је жртва дигиталног насиља, односно злостављања на друштвеним мрежама или интернету, показало је најновије Истраживање о здравственом понашању школске деце у Србији у школској 2021/2022. години, које је спровео Институт за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут”. У истраживању је учествовало 198 одељења петог и седмог разреда основних школа и првог разреда средњих школа из укупно 101 школе.
Студија која је обухватила 3.713 испитаника, старости 11, 13 и 15 година, такође је показала да је током последњих неколико месеци који су претходили истраживању, осам одсто ученика навело да је претрпело злостављање у школи два до три пута и чешће, док је готово исти проценат њих злостављао друге ђаке два до три пута или чешће. Међу ученицима петог разреда чешће су злостављани дечаци, а међу ученицима седмог разреда девојчице. Полна статистика сведочи да дечаци чешће од девојчица учествују у злостављању других, при чему са узрастом расте и проценат ученика који злостављају. Код девојчица се уочава значајан пораст процента ученица које злостављају вршњакиње у петом разреду основне школе у односу на претходно истраживање из 2018. Према сопственом исказу, дечаци су значајно чешће учествовали у тучи у односу на девојчице током 12 месеци који су претходили истраживању – 15 одсто дечака према шест процената девојчица. У односу на истраживање из 2018. године, уочава се пораст учешћа у тучи код дечака у првом разреду средње школе и девојчица у петом разреду основне школе.
Коментаришући кључне налазе ове студије, психолог и оснивач Института за дигиталне комуникације Ана Мирковић истиче да свако истраживање које се ради на популацији деце и младих потврђује да утисак да друштво у коме живимо постаје све агресивније није само субјективни утисак, већ објективна стварност.
„Деца и млади одрастају у култури насиља, у којој је агресија свеприсутна и постала је монета за комуникацију. Насиља има на најпопуларнијим друштвеним мрежама на којима млади проводе већину слободног времена, има га у телевизијским дневницима, али и у ријалити програмима које они такође прате. Деца уче по моделу па не треба да чуди што имитирају „узоре” који им се нуде у јавном простору”, објашњава наша саговорница.
На питање да ли је изненађена чињеницом да (и) девојчице злостављају своје вршњаке, било у физичком било у дигиталном простору, она подсећа да оне сазревају брже од дечака, раније улазе у пубертет, па су у петом разреду физички често доминантније од њих.
„Уопштено посматрано, девојчице имају виши степен социјалне интелигенције и другачију друштвену улогу – од њих се очекује да буду ненасилне и ’разумније’. Међутим, оне одрастају у друштву у коме се врло интензивно говори о равноправности полова, па се многе од њих вероватно питају због чега и оне не би ’решавале’ проблем физичким насиљем. Оне знају да није вест када се побију два дечака, него када се бију девојчице – због тога се дешава да физичке обрачуне својих вршњакиња снимају мобилним телефоном и постављају на социјалне мреже, уместо да раздвајају две посвађане другарице. У дигиталном простору, под плаштом анонимности, оне су још спремније да злостављају познате и непознате особе”, наглашава наша саговорница.
Резултати „Батутовог” истраживања говоре да је, према сопственом исказу, 14 одсто ученика било изложено дигиталном насиљу једном или више пута у последњих неколико месеци који су претходили истраживању, а исти проценат ученика је злостављао друге на исти начин. Највише дечака је доживело дигитално насиље у петом разреду основне школе (14,5 одсто), уз значајан пораст у односу на претходно истраживање из 2018. године. Међу девојчицама највише њих било је изложено дигиталном насиљу у седмом разреду основне школе (17 одсто), при чему се у свим узрастима уочава пораст у односу на истраживање из 2018. године. Уз то, уочава се и пораст дигиталног злостављања других код девојчица у петом разреду и дечака у петом и седмом разреду основне школе.
Ne samo da su učenici prestali da mole svoje roditelje za pametne telefone, nego su ih neki koji su ih već imali – vratili
Korišćenje pametnog telefona i pregovaranje o tome, vrlo je škakljiva tema u porodicama. Kada detetu dozvoliti da koriti telefon, kako kontrolisati šta radi na njemu i kako ga bez svađe naterati da ga napokon ostavi – sve se to čini kao vrlo teška bitka, piše Daily Mail.
Naime u jednom gradu u Irskoj, otišli su i korak dalje. Gotovo ceo grad – odnosno 95 posto od 22.000 stanovnika Greystonesa i susednog Delganyja, nedaleko Dablina – pristali su svojoj deci, barem do uzrasta od 12 godina, uskratiti telefone što znači da velika većina od tamošnjih 3500 učenika osnovnih škola danas nema pametni telefon.
‘Zovu nas iz Australije, SAD-a, Francuske, Skandinavije‘, kaže Rachel Harper, direktorka Nacionalne škole St Patrick‘s koja je pokrenula inicijativu. ‘S jedne strane to je neverovatno jer smo samo mala škola, ali s druge strane, to mi govori da je ovo globalni problem: nije važno gde živite, roditelji imaju iste brige.
Plusevi i minusi pametnih telefona
A te brige i ne treba posebno naglašavati: pametni telefoni služe za povezivanje i pristup informacijama, ali tu su i emocionalni pritisci i zlostavljanje na društvenim medijima kao i izloženost neproverenom sadržaju za odrasle.
Upotreba mobilnog telefona takođe utiče na koncentraciju: nedavni izveštaj UNESCO-a o globalnom praćenju obrazovanja pokazao je da deci može trebati i do 20 minuta da se ponovo koncentrišu nakon što ih omete poruka na telefonu.
Ipak, većina dece očajnički želi mobilni telefon, a neki desetogodišnjaci imaju pametne telefone već nekoliko godina, pa pritisak na druge raste.
Novinarka Kathryn Knight i njen suprug su se odlučili za kompromis i izdržati barem do srednje škole. Kupili su mali ‘glupi telefon‘ bez aplikacija s kojeg ih kći Connie može zvati i slati poruke kad počne ići u školu i iz škole sama, ali ne može pristupiti internetu. To im je kupilo malo vremena, iako pretpostavljaju da će entuzijazam za takvim telefonom brzo splasnuti nakon što joj kolega iz razreda pokažu svoje video zapise na TikToku.
U WhatsApp grupi roditelja učenika mesecima se priča o tome je li, kada i kakav telefon potreban. Nitko ne želi svome detetu dati pametni telefon, ali koliko još dugo mogu odlagati neizbežno?
Jedan roditelj, koji ima dva sina, mlađeg, i starijeg sina tinejdžera koji već dve godine ima svoj uređaj, kaže: “Jednom kad ga dobiju, to je to – otišli su i nećete ih dobiti natrag. Izdržite koliko god možete.”
Tu je i aspekt pritiska vršnjaka što direktorka Rachel jako dobro prepoznaje: ‘Roditelji govore da njihova deca dođu kući i žale se da su jedini bez telefona. Pre nego što shvatite, samo troje u razredu nema telefone i onda ti roditelji na kraju popuste jer ne žele da im deca budu čudna. Tada često krive školu. Pa sam pomislila “kako bi bilo da škola bude deo rešenja, a ne problema?”
Rachel je vlastitim očima videla preobraženje koju je tehnologija izazvala kod dece. Iako nema vlastitu porodicu, dokazi su bili pred njom u učionici.
‘Nikad nismo dopuštali telefone u školi, ali to ne znači da ono što je na njima nekako ne dospe na igralište‘, kaže ona. ‘Počela sam da primećujem da su deca, čak i ona od oko osam godina, bila puno opterećenija svojim telom kada su išla na plivanje. Neke su devojčice imale aplikacije za brojanje kalorija na svojim telefonima. Činilo se kao da im je detinjstvo sve kraće i kraće.”
Druga deca razgovarala bi s njom o influenserima koje žele da imitiraju, dok su neki 11-godišnjaci u njenoj školi kazali da su slali poruke na WhatsApp grupe u 23 sata ili u ponoć.
Tu je i pristup sadržaju za odrasle. “Imamo 17 ukrajinske dece koja su sjajna u školi, ali to takođe znači da se puno priča o ratu u Ukrajini, a ako im damo telefon, jednim klikom, deca ga mogu istraživati i pronaći vrlo uznemirujuće stvari”, kaže ona.
“Problem je u tome što su deca tako pametna i jednostavno znaju kako se koristite telefoni, ali nisu emocionalno spremna snaći se u onome što na njima nađu.”
Sve to, zajedno s anegdotalnim dokazima roditelja koji su joj rekli da njihova deca traže pametne telefone u sve mlađem uzrastu, uverilo je Rachel da mora da dela. Ono što je smislila je dobrovoljni kodeks, a ne zabrana mobilnih telefona: “Onog trenutka kada izgovorite reč “zabrana”, tada dobijete otpor”, kaže ona.
Inicijativa ‘It Takes a Village‘
Šira zajednica već je pokrenula inicijativu pod nazivom ‘It Takes a Village‘ (“Potrebno je selo”, prev.), koju je pokrenulo osam osnovnih škola u zajednici kako bi se pozabavili primetnim povećanjem nivoa anksioznosti među učenicima koji se vraćaju u učionice nakon Covida.
S obzirom na rizike koje donosi posedovanje pametnih telefona, rešavanje njihove upotrebe činilo se prirodnim sledećim korakom.
“U maju sam saznala da je jedna lokalna škola donela dobrovoljni kodeks za pametne telefone i pomislila sam koliko bi to imalo uticaja da se svi istovremeno prijavimo na njega”, priseća se.
“Sastavila sam pismo u kojem objašnjavam roditeljima da je inicijativa ‘It Takes a Village‘ korisna za njihovu decu, a jedno od područja za koje smatramo da bi stvarno pomoglo, bila bi odlaganje pristupa pametnim telefonima. Svi smo se potpisali i ti su potpisi pokazali da je ovo poduhvat zajednice.”
Usledio je odaziv o kojem nije mogla niti sanjati. Ne samo da su učenici u školi St Patrick‘s – i sedam drugih obližnjih osnovnih škola – prestali moliti svoje roditelje za telefone, neki koji su ih već imali, vratili su ih.
‘To sigurno nisam očekivala‘, rekla je Rachel.
Ovo nije samo ohrabrujuće, već i revolucionarno.
Sve porodice koje učestvuju čine to anonimno, tako da nema opasnosti od upiranja prstom u one koji se nisu prijavili.
‘Na kraju, ne možemo kontrolisati svakoga niti to želimo. Možemo ideju promovisati, a onda se ostalo svodi na grupnu odgovornost. Ako se 70 posto učenika prijavilo, a vi ste u onih 30 posto, više ste ohrabreni da idete s onih 70 posto‘, kaže.
‘U svakom slučaju nema osuđivanja. Neki roditelji mi dođu i kažu da su oni jedni od onih groznih roditelja koji su svom detetu kupili pametni telefon, a ja im kažem da se svi trude dati sve od sebe, samo nismo unapred znali koliko će ovi telefoni biti napredni i zarazni za decu.‘
Naravno, ovo sve ne znači da je St Patrick‘s ‘zaostala‘ škola: oni povremeno koriste tablete u nastavi i govore o prednostima tehnologije.
“Mi nismo protivnici tehnologije, ova je deo naših života”, kaže Rachel. “Ovde se radi o tome da osiguramo da su naša deca adekvatno pripremljena i opremljena da se nose s odgovornostima koje dolaze s tehnologijom. Takođe nastojimo da zaštitimo decu u budućnosti u kojoj dobijaju mobilne telefone ne bi bila sve mlađa i mlađa. Neki osmogodišnjaci su ih već imali. Hoće li sledeći biti sedmogodišnjaci, pa šestogodišnjaci?”
“Puno radimo s decom, razgovaramo s njima o korištenju telefona na razuman način. Jednostavno smatramo da je 12 godina puno bolji uzrast za njih da se mogu nositi s pametnim telefonom i svime što dolazi s njim.”
Rachelin hrabar potez privukao je pažnju ne samo novinara već i ministara u vladi.
Bivši ministar spoljnih poslova William Hague istaknuo je ovaj grad kao svetionik nade u borbi protiv mobilnih telefona.
Rachel se takođe sastala s tadašnjim irskim premijerom Leom Varadkarom kako bi razgovarali o mogućnosti širenja ove inicijative na ostatak Irske.
Zbog Racheline inicijative dosada je gotovo nestala: “Sada, umesto da sede na igralištu i pričaju o onome što su videla na TikToku, deca razmenjuju ideje, razgovaraju koristeći svoju maštu. Drugim rečima, radeono što bi deca trebala raditi.‘”
Jeziv TikTok izazov u kome deca zadržavaju dah dok ne padnu u nesvest, stigao je i Srbiju i širi se među osnovcima. Tako je u javnost dospeo video snimak na kome se vidi kako učenici OŠ “Jovan Ristić” u Borči u dvorištu škole izvode taj TikTok izazov.Snimak koji je inače nastao još u decembru, a za koji se tek nedavno saznalo, šokirao je i zabrinuo roditelje, a povodom celog slučaja se oglasila i škola koja je tim povodom pokrenula zakonske mere.
Cilj ovog opasnog izazova jeste da dete što duže zadrži dah, što u želji da pobedi dovodi do gubljenja svesti. Upravo se to i vidi na snimku iz dvorišta OŠ “Jovan Ristić” u ovom beogradskom naselju.
Izazov doveo dečaka do gubitka svesti
Dečak pred kojim je takav izazov, stoji naslonjen na zid, oko njega je grupa učenika od kojih nekoliko njih telefonom snima čitavu scenu. Ostali posmatraju i smeju se.
Dok dečak gubi dah, ali i dalje stabilno stoji, jedan od drugova mu pritiska grudi, kao da mu radi masažu srca prilikom oživljavanja.Međutim, dečak, koji sada već duže vreme ne diše, počinje da se tetura i pada, nakon čega ga ostali šamaraju i govore mu da otvori oči ne bi li došao svesti. Dečaku se vraća svest i tu se snimak i završava.
U OŠ “Jovan Ristić” su potvrdili da je ovaj snimak nastao u dvorištu njihove škole. Kako su nam rekli, on je još iz decembra prošle godina, ali se tek nedavno saznalo za ceo događaj.
Preduzete sve zakonske mere
– Upoznati smo sa situacijom u kojoj su učestvovali učenici starijih razreda koji su demonstrirali “izazov” sa društvenih mreža. Događaj se odigrao u decembru 2023. godine, a snimak ove situacije škola je dobila od roditelja učenika pre desetak dana i odmah po saznanju preduzela sve potrebne mere”, rekla jedirektorka škole Andrijana Šikl-Erski.
Prema njenim rečima, “škola je u skladu sa procedurama obavestila roditelje svih učesnika nasilnog događaja”.
– Održan je i sastanak Tima za zaštitu, obavešteni su svi nadležni, odnosno Školska uprava i Ministarstvo prosvete, a škola je i prijavila događaj na platformi „Čuvam te“. Mere koje ustanova preduzima su izrada plana zaštite za učenika, pokrenuti su vaspitno-disciplinski postupci za učenike, kao i uključivanje Centra za socijalni rad – navela je u pisanoj izjavi direktorka škole u Borči.
Kako je dodala, u ovoj i narednoj sedmici biće održani roditeljski sastanci u svim odeljenjima, kao i Savet roditelja,a na kojima će se i ukazati na opasnost ovakvih i sličnih sadržaj-izazove koje deca prate na društvenim mrežama. Kako dodaje, biće ponovo upućen i „Podsetnik roditeljima u vezi sa digitalnim nasiljem“ kojeg je škola sačinila i već ranije dostavljala roditeljima svih odeljenja.
– Istovremeno, škola će preduzimati aktivnosti u svrhu osnaživanja učenika za odolevanje socijalnim pritiscima i donošenje odluka – kaže nam direktorka Andrijana Šikl-Erski.
Ona objašnjava da će se ove aktivnosti sprovoditi u svim odeljenjima od prvog do osmog razreda, kao i do sada, u saradnji sa odeljenjskim starešinama, a u okviru časova odeljenskog starešine, a kao i saradnji sa Učeničkim parlamentom.
– Škola sarađuje sa roditeljima, a u najboljem interesu učenika – zaključila je direktorka škole “Jovan Ristić”.
Pojedine škole zabranile su upotrebu mobilnih telefona u učionicama, međutim, zavisnost dece od ekrana je jedan od najvećih problema današnjice, a prema rečima stručnjaka, kada stignu do školskih klupa – već je kasno i mnoga deca u školu kreću sa dijagnozom da su – ekranizovana!
Prvi koji su ukazali na ovaj problem bili su logopedi i medicinski radnici koji rade sistematske preglede sa decom u petoj godini. U odnosu na prethodne generacije primetili su da deca imaju određene nedostatke, povezali su ih sa načinom odrastanja i došli su do toga da su tableti i mobilni telefoni uzrok tih problema.
– Još pre 10 i više godina logopedi su to prvi primetili, a zatim su razlike i promene kod dece uočili i učitelji. Sada se o tome samo priča, ali niko ništa ne preduzima. Znam za slučaj deteta u prvom razredu koje ima dijagnozu da je ekranizovano. Ne priča sa drugom decom, slabo komunicira sa učiteljicom, ne ostvaruje kontakt očima, govor mu je nerazumljiv, agramatičan, a ako priča – to radi u trećem licu – kaže Dragana Ćupurdija, psiholog.
Kako se ponaša “ekranizovano” dete: Nema emocije, motorika nerazvijena
Ekranizovano dete, kako ističu stručnjaci, koristi dosta engleskih reči, motorika mu nije razvijena, nekontrolisano se kreće i pada. Nema emocije, ne razume uzročno – posledične situacije, recimo, zašto je loše ako nekoga udari i zašto bi trebao da snosi posledice zbog toga.
Nema emocionalne ekspresije, ispoljava samo bes i ako mu je nešto uskraćeno onda jedino može da zaplače i ispolji tugu.
– Slab je u školskim postignućima, čitanju i pisanju. Zbog toga razvija i frustracije u odnosu na vršnjake. Možda do 15. godine, ako bude odvojen od ekrana, uspe da sustigne vršnjake u školskom uspehu, ali što se tiče emocionalnog stanja i ostalog, biće u deficitu. Posledice ekranizma su najveće po govor i koncentraciju, jer, kako objašnjava i dr Ranko Rajović, ne razvija im se prednja strana mozga koja je bitna za razmišljanje, povezivanje i druge važne funkcije. To je tužno i toga ima sve više. Nisu u pitanju pojedinci, već je to masovna pojava– kaže Ćupurdija.
Zavisni postaju kod kuće, tamo su non-stop pred ekranima, kao uostalom i roditelji
Rezultati istraživanja na zapadu pokazuju da decu do treće godine uopšte ne bi trebalo stavljati pred bilo kakav ekran, jer se pod ekranizacijom ne podrazumeva samo mobilni telefon i računar, a do šeste-sedme godine moglo bi da bude samo pola sata pred ekranom.
– U školi đaci informatiku imaju jednom nedeljno i sigurno zbog toga neće postati zavisni. Oni postaju zavisni kod kuće, zato jer su tamo non-stop pred ekranom. Ali, kod kuće su i roditelji pred ekranima, umesto da se igraju s njima i da se deca sama igraju. Danas roditelji smišljaju sve, a deca sede kao gotovani i čekaju. Setite se svog detinjstva kada nije bilo ekrana i kada su roditelji govorili: Ako ti je dosadno uhvati se za uvo i igraj. Zaista smo onda i nešto radili, igrali se, osmišljavali šta ćemo – kaže psiholog Ćupurdija.
“Oni mogu da postanu psihopate i sociopate”
Naša sagovornica smatra da je podatak da osmaci na probnoj maturi nisu mogli da razumeju duže tekstove iz maternjeg jezika, posledica nemanja navike čitanja i razvijanja bogatstva reči, ali to se ne može postići ako dete stalno drži telefon u rukama. Mnogi učenici i na testu iz matematike nisu znali šta znače pojedine reči, kao što je bila reč mural, jer se nikada nisu susrela s tim pojmom.
– U ranom uzrastu deteta kada logopedi i drugi stručnjaci naiđu na ekranizovano dete, daju dijagnozu i smatraju da je to pervazivni razvojni poremećaj. Ako se ne radi na tome da dete bude dete u pravom smislu reči, onda to može da razvije i različite psihičke poremećaje. Jer, dok su mali kažemo da su ekranizovani, ali kada odrastu onda to može da dovede do dijagnoze poremećaja ličnosti, da budu psihopate, sociopate jer nemaju empatiju prema drugima, a nemaju je jer od malena nisu komunicirali sa ljudima, već samo sa ekranom. Dete počinje da se zatvara u sebe, odlazi u neki drugi svet – objašnjava Ćupurdija.
“Treba da se druže uživo, a ne preko društvenih mreža”
U ranom uzrastu kada je dete stalno pred ekranom mozak nije stimulisan, dete ne progovara. Pojedini roditelji čak šalju dete na magnetnu rezonancu mozga koji pokaže da je sve u redu, a majke i očevi se čude, pitaju se zašto im dete ne prati normalan razvoj, a ne pitaju se zašto im dete sedi pred tabletom ili telefonom.
Ćupurdija ističe da tehnika nije igračka, već je sredstvo uz pomoć kojeg ljudi brže uspostavljaju poslovne i druge odnose.
Nikakvi ekrani nisu potrebni deci. Ne moraju da se druže preko društvenih mreža, već treba da se druže uživo. Druženje znači da ideš da se družiš sa drugarima, a društvene mreže su smišljene za odrasle koji su izgubili kontakte sa pojedinim ljudima jer smo se rasejali po svetu, a ne da bi uopšte krenuli da uspostavljamo kontakte. Ali, pošto to nije tako, zato pedofili i vrebaju preko interneta.
“Mobilne telefone treba zabraniti i kod kuće”
Prilikom testiranja dece u školi, Dragana Ćupurdija kaže da je najlošiji test u kom treba da povežu sadašnju informaciju sa nekim svojim iskustvom. Shvatanje i nerazumevanje im je ubedljivo najlošije.
– Sva tehnika i mediji su u redu, ali deca nemaju granica. Ne mogu ništa umereno da koriste. Ako bismo im dozvolili da jedu sladoled koliko žele, ne bi jeli po jedan, jeli bi dok im ne pozli. Tako je i sa telefonima. Ne treba olako shvatati ovaj problem. Škole su ga već uvidele i ne dozvoljavaju mobilne u učionicama, ali i roditelji treba da se zabrinu i da zabrane telefone kod kuće – kaže nam psihološkinja.
– Žalosno je kada neko rodi zdravo dete i upropasti ga, dozvoli da se ekranizuje, dok bi mnogi roditelji dali sve na svetu da im je dete rođeno zdravo. Do čega smo to došli? – pita se psiholog.
Tretmani, lečenje, pa čak i digitalni detoks
Zbog ovakve situacije radi se i digitalni detoks, a u bolnicama, osim bolesti zavisnosti od alkohola, droge, kocke, igranja igrica, leči se i od korišćenja mobilnih telefona.
Na Saboru psihologa Srbije na Paliću skrenuli su nam pažnju da se pogrešno izražavamo kada kažemo da su deca zavisna od mobilnih telefona, jer su oni zapravo zavisni od interneta. Ako bi telefon imao samo funkciju zvanja i SMS poruka njih to ne bi zanimalo – kaže Dragana Ćupurdija.
Ona objašnjava da do toga dolazi jer je tako lakše roditeljima.
– Dete im je u četiri zida, na sigurnom je. To je mnogima fantazija i kažu “bolje i poslušnije dete nisam mogao da poželim”. A kada im kažu da im je dete u petoj godini ekranizovano – kreću prave muke. Sledi panika, vode dete na tretmane da bi ga što pre “popravili”.
Nije sve crno-belo, i na TikToku postoje neki edukativni sadržaji
Profesor Aleksandar Baucal, šef Katedre za psihologiju na Filozofskom fakultetu, kaže da je ekranizacija donela važnu promenu u našem životu, ali bi “podelio list papira na ono šta dobijamo, a šta gubimo zbog toga”.
– Nekada su ljudi orali njivu i sigurno da je to doprinosilo njihovoj snazi i fizičkoj spremnosti. Sada kada neko sedne u traktor on samo pritiska dugmiće i mogli bi da kažemo čovek koji ore pomoću traktora nikada ne bi mogao da pobedi u obaranju ruke onog koji je orao njivu. To je minus. Ali, s druge strane imamo i plus. Treba izbegavati situaciju crno – belo. Neko će da ulepšava efekte tehnologije i da kaže da smo s njom samo bolji, dok će neko otići u drugu krajnost i otvoriće četvoro očiju da vidi šta sve može da bude negativno – kaže Baucal.
Kada su se pojavili prvi telefoni ljudi su se plašili kako će to da uništi socijalni život jer se neće više posećivati.
– Danas znamo da je telefon promenio život i kao svaka nova tehnologija može da se zloupotrebi i da donese više negativnih stvari. Ali, ako ga pametno koristimo može da nam donese više pozitivnih stvari. Isti pristup bih primenio i za ekranizaciju. Na ekranu mogu da se čitaju i vrlo komplikovani tekstovi, mogu da se gledaju dobre emisije, da se unapredi razumevanje, znanje i čitanje. Ali, možete gledati ceo dan “Tiktok” i da to budu samo dve–tri reči pročitane na ekranu. Ipak, i na toj društvenoj mreži ima edukativnih sadržaja – smatra Baucal.
Podseća da je ista situacija sa televizijom. Neko može da gleda ceo dan rijaliti šou i da ima negativne efekte, a neko može da prati edukativne emisije i dobije pozitivne efekte.
Razvoj tehnologije nekome je olakšao život, a nekome otežao razvoj, samo što toga nisu svesni, ni deca ni njihovi roditelji. Deca sve češće zbog rane upotrebe telefona i tableta imaju poteškoća sa ranim progovaranjem.
Govorne poteškoće u ranom razvoju kasnije postaju problemi poremećaja pažnje i frustracije. Granice sigurno postoje, ali se moraju postaviti.
Gde roditelji greše i kako greške ispraviti?
Logoped i bihevijoralna analitičarka, Katarina Anđelković, ističe da se za ekranizam kaže da je bolest modernog doba i dodaje da je ovo pojam koji se upotrebljava za prekomernu upotrebu multimedijalnih digitalnih uređaja u najranijem detinjstvu. Nakon toga se razvija određena klinička slika koja ostavlja dugoročne posledice na sam razvoj deteta.
„Neka istraživanja pokazuju da deca do druge godine uopšte ne bi trebalo da budu izložena mobilnim telefonima i drugim uređajima. U tom uzrastu se uopšte ne razume takva vrsta sadržaja i tada je sasvim dovoljno da budu auditivno stimulisana, da slušaju pesmice recimo“, kaže Anđelković.
Dalje logoped ističe da ono što ljudi ne znaju je to da mera u kojoj se uređaji koriste dugoročno utiču na razvoj dece. Ona kaže da roditelji najčešće daju deci telefon kako bi umirili nervozu ili završili obrok i to se dalje svede na prekomernu upotrebu koja može da traje i pet do šest sati tokom dana.
„Istraživanja nam kažu da prekomerna upotreba tehnologija utiče na frontalni korteks koji je zadužen za saznajne funkcije, a onda imamo i decu koja nisu u neurorizičnom razvoju koja imaju regresiju u razvoju tokom prve godine, a šta to znači? To znači da se ne odazivaju na ime, nedovoljno uspostavljaju kontakt, ne izvršavaju naloge, a ono sa čime se mi kao logopedi susrećemo je da deca uopšte ne reguju na spoljašnje nadražaje, a s druge strane su jako fokusirana na digitalni sadržaj. To kasnije može da doprinese poremećaju pažnje i koncentracije“, objašnjava logoped.
Ona kaže da ukoliko se prva reč deteta ne javi do 18. meseca, to treba da bude alarm da se javimo stručnjaku.
„Prekomerna upotreba tehnologija dovodi do toga da dete nema dvosmernu komunikaciju. Neretko se dešava da deca progovaraju na engleskom jeziku, u naš centar dolazi sve više dece koja imaju razvijeniji fond engleskih reči nego reči na maternjem jeziku upravo zbog preterane uoptrebe ovih sadržaja“, upozorava logoped.
Dalje ona kaže da se sa ovim sadržajem mozak prestimuliše, deca se okreću sebi, a ne stvarnosti te razvijaju nekakvu kliničku sliku koja liči na autizam, pa se roditelji tada jave, kada postane kasno.
Kao posledica prekomerne upotrebe ekrana kasnije kod dece se javlja problem sa zadržavanjem na zadatku, sa fokusom, sa kontrolisanjem emocija sa samokontrolom i samopoštovanjam.
